Koliko volim cveće, proleće i lepo vreme kad samo nazujemo nešto na noge i izađemo napolje, toliko volim i ovu jesen, njegove divne boje i novembar! Iz nekoliko razloga (jedan od njih je i zato što se moj muž rodio usred novembra).
Elem, da ne bude kao da pišem sastav za prvi osnovne na temu «Zašto volim jesen» pa da krenem da nabrajam kako se crveno lišće nežno odvojilo sa svojih grana koje podsećaju na jelenove rogove, preći ću na stvar bez mnogo uvrtanja: volim novembar između ostalog i zato što mi tada od prošle godine slavimo slavu!
Kako od prošle godine? Pa lepo. Moja ćerka je prošle godine bila aktivni učesnik za Mitrovdan kod mojih roditelja i mnogo joj se dopalo mlevenje žita za koljivo, savijanje salveta, dočekivanje gostiju a ponajviše to što su svi ti gosti sedeli dugo, dugo. I onda je usledilo pitanje: a kad je nama slava? Hm, pa nemamo mi, slavu, Gala. Kako nemamo? Pa lepo, eto nemamo (nekako mi je bilo besmisleno da jednoj četvorogodišnjakinji objašnjavam zašto neki tamo pravoslavci slave slavu a katolici je ne slave). Ti ćeš imati slavu kod babe i dede. Nije bila zadovoljna odgovorom i durila se. Ono što je dodatno potpirilo vatru jeste što je njen najbolji drug i komšija dve nedelje posle toga slavio slavu i pozvao nas. A Luka može da ima slavu, a?!
Pet dana nakon Lukine slave, moj muž je imao slobodan dan jer radi za američku kompaniju. Amerikanci imaju Dan zahvalnosti i ne rade. Pa tako ni on ne radi. I meni tog dana sine sjajna ideja: Spremiću ćurku! Zvaćemo Luku da dođe. Gala će biti srećna što i mi pravimo slavlje.
Na putu do vrtića kažem Gali da će posle vrtića doći Luka sa mamom i tatom kod nas da proslavimo Dan zahvalnosti, a najverovatnije će doći i baba i deda (da smo ih obavestili pre, sigurno bi došli, al otkud smo mi znali da ćemo imati slavu). Mnogo se raduje i skakuće po hodniku. Potom prvoj drugarici koju vidi viče: meni je danas slava!!! (Ajaaaoj!) Pita devojčicina baka: pa koja je to slava danas? A ja onako, malo me sramota, malo ne znam šta da kažem, pa odlučih da lepo sve kažem kako jeste: pa znate to ona misli da je slava, a u stvari nije. Jer njen tata ne radi danas pošto je Dan zahvalnosti a on radi za Amerikance, a oni to slave. Znate to je ono u američkim filmovima kad peku ćurku, i zovu prijatelje, a mi nemamo slavu pa smo, eto, spontano smislili da to bude naša slava… Ovaj, pošto je ona tako želela da je imamo (Upljuvala sam i sebe i nju objašnjavajući, na šta je ona kulturno klimnula glavom i nasmešila se, a sigurna sam da bi bila zadovoljna i odgovorom: ma nije danas slava, šta dete zna.)
Potom sam do sobice pokušavala Gali da dočaram da naš prostor nije dovoljno veliki da možemo da pozovemo 25 dece na slavu. Tužno je prihvatila da će nam doći samo najmiliji, i utrčala u sobu vičući kako joj je slava. Ja sam otrčala kako su me noge nosile kako vaspitačicama ne bih morala da pričam kako je Dan zahvalnosti postao crveno slovo u našem kalendaru (koji ni nemamo, osim onog u telefonu).
Trčala sam do Riblje da kupim ćurku. Nigde je nema. Sve sam obišla. Vreme leti, ja se žurim, treba spremiti slavu do dva.
– Pa kako to da niko nema ćurku?
– A, gospođo, to se naručuje unapred. Ne vredi da se donosi a da niko ne kupi. Evo imam ja patku.
– Ma otkud patku da spremam (na Dan zahvalnosti, mislim se), ne ide.
– Ma kako ne ide, lepa pačetina, sveža, nigde sad nećeš naći ćurku.
– Dajte patku (nije da sam u Americi pa da mora da bude ćurka, mislim se).
I tako na putu do kuće zovem mamu da joj sa čuđenjem kažem kako sam išla da kupim ćurku i kako niko, ali niko ne prodaje, na šta će ona meni:
– Pored naših ćurki da kupuješ na pijaci, pa stvarno, trebalo je samo da mi kažeš unapred da uredim…
– Ajao, pa otkud sam ja znala da ću slaviti Dan zahvalnosti? (Neverovatno kako se ljudima podrazumeva da se te stvari moraju znati unapred.) Žurim se da spremam, čujemo se posle.
Na putu do kuće zovem svekrvu da joj kažem da nam svrate i da spremam svečani ručak za Dan zahvalnosti. Sa simpatijama su prihvatili poziv, iako im nije bilo najjasnije šta se dešava, a ponajviše zašto; a ja sam odjurila kući da izguglam neki recept.
Već posle prve pretrage bilo mi je jasno da ne mogu da spremim ćuretinu koju spremaju Ameri za Dan zahvalnosti. Prvo jer moj dragi ne voli da kombinuje slatko i slano, pa tako preliv od borovnice nije mogao da se nađe na meniju, a drugo, iz prostog razloga što nemam ćurku nego patku. Pa sam onda našla neki recept za pripremu pekinške patke. A onda sam skopčala da nemam pola sastojaka i uzela sve povrće iz frižidera, izdinstala ga, turila u patku i stavila u rernu.
Kada sam pokupila Galu iz vrtića, usplahireno je svima viknula kako ide na slavu. (Opet!) Svi su joj rekli da se lepo provede.
I zaista smo se lepo proveli. Njoj je došao drugar, a potom i baba i deda, i stric i lepo smo jeli i uživali.
Sutradan sam najboljem drugu ispričala kako imamo slavu. Bilo mu je presimpatično, između ostalog i zato što je njegov brat tako izmislio slavu.
– Pa kako to?
– Pa lepo, tako kao Gala. Išao je kod drugih na slave, dopalo mu se, a pošto nismo imali, onda je odlučio da mu Sveti Nikola bude slava i ljudi su nam uredno dolazili i čestitali.
Pa da, logično. Skroz logično. Što bi neko mogao da ima a neko ne. Onda sam se setila drugaričinog sina koji je, nakon što je učio veronauku u školi, poželeo da i on ima slavu. I drugarica i on su smislili koju će slavu. Takođe sam se setila da, kad ga je pitala, šta će spremati za slavski ručak, on kao iz topa rekao: picu!!! I ja sam umirala od smeha kad sam to čula. A kasnije istu i jela.
Ove godine Dan zahvalnosti nije došao neočekivano kao prošle. Znali smo unapred, no nismo baš mislili da ćemo oko toga napraviti toliki big dil. Ja sam spontano sa kim god sam ćaskala ovih spomenula da slavimo Tenksgiving dej (sa kratkim objašnjenjem zašto) i isto tako spontano ih pozvala da svrnu ako imaju vremena. Pa sam tako na kraju došla do broja da sam rasporedila slavlje na dva dana (nadam se da neću sledeće godine ko Ivko). Ali sam ovog puta imala ćurku. Donela meni moja mama dan ranije. Pa valjda je red da imam ćurku a ne patku.
Sad šalu na stranu: pica, ćurka, patka, ili pohovani patlidžan – apsolutno je nevažno. Niko nije došao da jede (doduše svi vole da se omrse), svi su došli da se druže. A to da li je slava Đurđevdan, sveti Mikulaš ili Dan zahvalnosti – koga je briga? Možda nekog jeste, ali decu sigurno nije. Amin.