Adaptacija ili prilagođavanje deteta na vrtić

Jutros su moje ćerke krenule u vrtić. Starija u stariju grupu, a mlađa u stariju jaslenu.

Još sinoć sam spremila šta će koja obući (nadajući se da starija neće mnogo zanovetati što sam joj spremila baš te helanke a ne koje je ona zamislila). Pripremila sam i sebi šta ću obući tako da nam jutro prođe bez žurbe i nervoze kako bismo što veselije napustile kuću. I tako i bi. Sve tri smo bile raspoložene, pevušile smo do vrtića i dogovorile da će biti dobre i slušati vaspitačice. Mlađa i ja smo ostavile u vrtić stariju, koja od uzbuđenja što vidi drugare nije stigla ni da nam maše, a kamoli poljubi za rastanak. Adaptacija na vrtić je daleka prošlost za nju.

Samo veselo

Prelazimo put i idemo u drugi vrtić. Pevušim Bajagu «Dobro jutro, ovo iznad nas je nebo…» (ona mi je prva pala na pamet, valjda što je jutro, šta znam) i smirujem se jer sam osetila blagu nervozu. Promenili su sobu i ormariće i, iako je čitavo leto pominjala drugare i rekla da jedva čeka da krene, negde je postojala šansa da ipak neće razdragano utrčati u vrtić kako sam se nadala.

Tražile smo sto godina naš novi ormarić (naravno da je bio poslednji koji sam otvorila). Već posle minut umusila se i počela da ima pomalo izgubljen pogled. Nakon dva je ukopana gledala ka staroj sobi u kojoj je sad bila mlađa jaslena na privikavanju i iz koje su dopirali zvuci na koje retko ko može biti imun. Posle tri minuta priključila se horu iz sobe, ali za razliku od beba koje su samo plakale, ona je vrlo jasno vikala: Hoću kuuuuućiii!!! Onda sam ja morala još glasnije da vičem (kao uzbuđeno i srećno): Vidi, našle smo ormarić! Vidi kako je lep! Šaren. Cvet. Marta, ti si cvet!

I tako dok je moj cvet plakao, ja sam se trudila da nabrajam ko je sve čeka iza vrata nove sobe. Za tih nekoliko koraka do sobe uspela sam da nabrojim sva imena iz grupe (onako iz topa, ko kad vatreni navijač krene da nabraja imena igrača omiljenog mu tima). Opet su mi je uzeli (tačnije oteli) iz ruku, kao pre godinu dana, kada nije htela da ostane. I ja sam opet izašla iz vrtića kao pokisla lasica, napravila nekoliko koraka i pomislila: možeš sada da patiš do dva i misliš kako je, kad je prestala da plače, je l uspela od suza nešto da doručkuje, hoće li bojkotovati i odbiti da sedne na nošu, ima li nade da će barem 20 minuta odspavati…

A možeš da odabereš da ni na šta od toga ne misliš (ne, nisam ja kamen od žene, i nisam čak ni toliko racionalna pa da kažem sebi kako ne mogu da utičem na to i da zato neću da se opterećujem, ali volim da gledam na svet i na život kroz ružičaste naočare i da mislim da će sve ispasti sjajno).

Došla sam kući, i pre nego što ću sesti da učim (neko šalje decu u vrtić jer mora da radi a neko jer nije na vreme učio), pročitah u grupi na FB post kako jedna mama pati dok joj je dete na adaptaciji. Normalno da pati. Svi pate. Samo neki na ovaj ili onaj način.

Adaptacija na vrtić: sa starijom ćerkom

Pre tri godine, kada je moja starija ćerka kretala na adaptaciju, bila sam jedina mama koja je izašla iz zgrade čim su se zatvorila vrata. Želela sam da pobegnem od tog plača. Što dalje. Otišla sam da gledam izloge, i radim sve, samo da ne mislim na to kako je njoj unutra. Kada mi je koncentracija popustila i na trenutak se zeznula i zamislila je kako plače, htela sam da umrem. No, odmah sam se setila da detetu treba živa mama, i odabrala da radim nešto drugo. Zvala sam drugarice telefonom i ćaskala s njima (ne o vrtiću i deci, već o svemu ostalom). Kada sam došla po nju (sat je prošao brzo, a ja došla malo ranije), neke mame su iz dvorišta virkale, druge su na smenu gledale kroz ključaonicu, a one koje nisu imale mesta ispod prozora i vrata, stajale su sa strane i tešile jedna drugu (da nije smešno, bilo bi tužno). Doduše, onda su se minut pre otvaranja vrata pojavile dve mame, onako lepše od ostalih jer nisu bile crvene od plača i blede od panike. Sve su ih gledale pokunjeno. Ne znaju da li su to bebisiterke pa su zato tako hladne. Ili su možda na nekim lekovima za smirenje. Ono čega nismo mogle odmah da se setimo jeste da su to bile iskusne mame kojima je ovo bila druga ili treća adaptacija u vrtiću i koje znaju da je to nešto što traje i što će proći.

Vrata su se otvorila. Prvo nam je trebalo vremena da skopčamo koje je čije dete jer su svi bili crveni i svi su promuklo vikali «mamaaaaa». Neke mame su zajedno plakale s decom, neke su se grlile krišom plačući, poneka je bila hrabra i gutala knedle dok je preizuvala svoje čedo, a ja nisam znala šta drugo osim da budem nasmejana (kao i kad sam je ostavila). Pričala joj, brisala suze i pravila se kao da ne vidim da se išta strašno dešava. A i ne dešava se – osim ako mi ne mislimo da se dešava.

Adaptacija na vrtić, s mlađom ćerkom:

Dve godine kasnije, beba koja je sa mnom preživela adaptaciju svoje sestre dok je bila u stomaku kretala je u vrtić. No, ja sam sad bila od onih lepših mama. Već imam jedno dete koje voli da ide u vrtić i znam da će i ovo posle nekog vremena zavoleti.

Kao i prvi put, nakon nedelju dana zajedničkog druženja u vrtiću s decom, mame ostaju napolju na sat vremena. Sve su ispod prozora (nisu ispred vrata jer su staklena i deca bi ih videla). Pitam koja će sa mnom do keja da se prošetamo. Sve su me gledale kao da sam luda. Jednoj se ideja dopala. Dok smo koračale do radnje da uzmemo kafu, vidim da je utučena skroz. Ja nisam. I pričam joj da ni ona ne sme da bude i da će sve biti u redu. Pijemo kafu na keju, upoznajemo se i pričamo koje je ime koja nadenula detetu, ko je odakle i šta ko radi. Već je proletelo sat vremena, trčimo ka vrtiću. Dolazimo i uzimamo uplakanu decu. Ja joj brzo pričam šta ćemo sve sad raditi, šta ćemo jesti, kuda ćemo ići (brbljam kao navijena jer mislim da bih ćutanjem smekšala).

Cele nedelje sam s tom devojkom išla na kafu, a posle nam se pridružila još jedna. Verujem da nam je bilo lepše nego da smo slušale kako nas dozivaju ili ih zamišljale kako stoje kod vrata u suzama.

Stoga, pošto je prilagođavanje već teško samo po sebi, nemojmo ga otežavati još više. Da l’ mora da ide u vrtić (iz tog i tog i tog razloga)? Mora. Da li postoji opcija da ih babe ili dede čuvaju? Ne postoji. Da li treba da mu pomognemo da se što bolje privikne? Treba. Budimo nasmejane, verujmo u to da će nam se dete uskoro snaći u novom okruženju. Umesto da zamišljamo kako pate, zamislimo kako se igraju i kako su srećni. Pokažimo pozitivan stav. Preokupirajmo se nečim što će nam skrenuti misli sa vrtića i deteta (ovde su mame koje su na poslu u prednosti jer su posvećene poslu i brže im prolazi vreme). A vi, mame koje ste kod kuće, završite sve što možete kako biste mogle posle vrtića da se posvetite detetu (deci).

Dakle, nema drame. Brzo će doći vreme kada će otrčati u sobu a da vam nije ni mahnulo i kada će vas u dva pitati da li možete drugi put da dođete po njega u tri jer hoće da se poigra još malo sa dvema drugaricama koje ostaju duže.

PS ovo nije neki savetodavni tekst o tome kako da sebe i dete pripremite za vrtić, već samo predlog kako da preživite kad vam dođe da umrete. A i da vam prekrati vreme.