Doza zahvalnosti – deo večernjeg rituala s decom

Pre neki dan bio je Dan zahvalnosti. Mi u Srbiji nemamo baš mnogo veze s tim, ali kad imaš muža koji radi za američku kompaniju, onda je to praznik: dan kad nam je tata slobodan i dan koji je poseban za nas jer možemo čitav dan da provedemo zajedno.

Sasvim slučajno, ne tako davne 2014. godine, počeli smo da slavimo Tenksgiving. Kako smo od ovaj američki državni praznik spontano pretvorili u svoju slavu, možete pročitati ovde. No, neću se ovog puta baviti Danom, već ću pisati o Zahvalnosti. I to dečjoj.

Pre neke dve godine, uvele smo, sasvim spontano, jednu novinu u ritual pre spavanja. Posle kupanja i ispričane ili pročitane priče, počele smo da razgovaramo o tome šta nam se tog dana najlepše desilo, kao i šta nam se tog dana najružnije dogodilo.

Posle nekoliko dana bila sam oduševljena šta sam sve od njih čula. Počela sam da saznajem stvari koje na drugi način ne bih uspevala. Jer pitanja poput onog kako im je bilo u vrtiću, shvatila sam vremenom, nisu baš inspirativna i uglavnom bih dobijala odgovor: super ili dobro.

Pa sam tako čula kako ih je neka drugarica povredila nekim ružnim komentarom, kao i koji gest nekog drugara ih je mnogo obradovao. Takođe, ni one nisu ostale praznog tanjira: na meniju su bile moje kuknjave kako me je neko iznervirao, šta me je tog dana rastužilo, kao i šta me je usrećilo. I na kraju bismo samo jedna drugoj rekle laku noć i zaspale.

Međutim, jedne večeri posle ispričanih lepih i ružnih stvari izjavila sam i na čemu sam zahvalna tog dana. Tome se pridružila i Gala, a ni Marta nam nije ostala dužna.

I tako sam došla do ideje da uvedemo i dozu zahvalnosti u večernji ritual.

Jer, kao i oni, kao i mi, odrasli, uzimaju sve zdravo za gotovo. Od toga što mogu da šetaju i trče, preko toga što imaju mamu i tatu, do toga da dobiju za rođendan šta god požele (skoro). Naravno da, kad se razbolimo, jedino želimo da ozdravimo, i da kad ozdravimo, opet želimo milion stvari. I ne mislim da te želje treba da nestanu, ali samo da treba više da budemo zahvalni na svemu što imamo, umesto što stalno stremimo za onim što nemamo.

Isprva, njihovi odgovori su se uglavnom odnosili na neke spoljne događaje, da ne kažem materijalne stvari: recimo zahvalni su što im je baba Maca kupila kinder jaje, ili što im je neka drugarica dala igračku u vrtiću da se malo poigraju. Što je okej; bila sam srećna što su ipak zahvalne što su dobile neku igračku, što im se to ne podrazumeva, međutim želela sam i da im pomognem da shvate da postoje i mnogo važnije stvari koje treba da cenimo a o kojima često ne razmišljamo.

Nisam im sugerisala na čemu treba da budu zahvalne, već su same počele da menjaju svoje priče slušajući moje.

Slušale su mene kako sam zahvalna što mi se mama oporavlja posle teške operacije, što sam srećna što imam njihovog tatu kog mnogo volim, što živimo u divnom i toplom stanu, što imam njih dve koje su žive i zdrave…

Pa su tako i one počele da budu zahvalne što su im babe i dede žive i zdrave, što “baba Nada sada može da kaže celu rečenicu a da je razumem”, što se tata i ja volimo i što smo srećna porodica, što imaju šta da obuku…

Evo, pre neko veče je Gala rekla da je jako srećna što nikad nije gladna. Bila sam iznenađena otkud joj to odjednom, ali sam se nakon toga setila da smo tog dana srele jednog dedu koji je rovario po kontejneru i posle tražio 20 dinara za kiflu. Očigledno da ju je to podstaklo da shvati kako je srećna što nikad nije gladna. I što uvek ima šta da jede, za razliku od toliko dece…

Verujem da to nikad ne bih čula od nje da nemamo ta svoja mala prepričavanja pre spavanja.

U jednom trenutku sam pomislila: nije li to možda previše briga za njihove glavice; da ih možda ne opterećujem tim “teškim temama”… Priča o svađama, gladi, nemaštini, smrti… Međutim već sledećeg trenutka sam shvatila da ne izgledaju nimalo uplašeno od bolesti, niti zabrinuto da će biti gladne ili da će im se nešto ružno dogoditi.

Vidim dve bezbrižne devojčice koje uče da budu zahvalne. Kao što ja učim (između ostalog i na blogu Jelene Pantić).

Danas sam zahvalna što sam uspela da napišem tekst, pored selidbe, mašine za sudove koja se pokvarila, zuba koji je počeo da me boli i dece koja me stalno prekidaju i nešto zapitkuju. Što sam uspela da pronađem vremena da podelim sa vama naš ritual nadajući se da će vas inspirisati da uvedete dozu zahvalnosti pre spavanja ili barem razmislite o tome na koji način biste mogli da podstaknete decu da budu zahvalnija.

Kako bi sutra bili srećniji i zadovoljniji ljudi.

2 thoughts on “Doza zahvalnosti – deo večernjeg rituala s decom

  1. Gordana

    Odlicna ideja! Razmisljam na slicnu temu vec neko vreme, ali, evo, sada prvi put bas formiram misao u glavi. Uvodimo ritual “cim prije”. 🙂

  2. Mama Popins

    Gordana, videćete koliko ćete uživati, i bolje upoznati svoje dete/decu 🙂 Javite utiske kad stignete 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *