Mnogo je hladno. Ne, ne smeta mi. Nisam od onih koji kad vide da je napolju tmurno postaju tmurni. Naprotiv, ubeđujem sebe da ne postoji loše vreme, već samo loša pripremljenost za trenutno vreme. Dakle, ako se obučemo kako treba, biće nam prijatno. A i kiša može da deluje na nas poput sunca, ako joj damo šansu. Znam, reći ćete: važi! Vreme je bljak i tačka. Bilo koje dalje ubeđivanje besmisleno je. Zato ja neću ni da pišem o tome kako treba da vas veseli ovako hladno vreme, već šta biste mogli da radite sa svojom decom kad je toliko hladno da ne želite da izađete iz kuće. A takvo vreme tek dolazi…
Oduvek sam volela svašta da pravim od nekih starudija i otpadaka (ne kažem da sam umela). Danas se reč reciklaža toliko forsira (ne kažem da ne treba, dakako nas treba osvestiti) da sam malo počela da prevrćem očima kad čujem tu reč. Ali reciklaža je nešto prelepo. Uzimate stvari koje biste bacili i koje vam nisu potrebne i promenite im svrhu. I naravno, obradujete se jer ste upravo dobili novu stvar.
I ništa, skontam ja, u pravu je dete, ovaj moj princip prerasta već u škrtarenje, red je da joj kupim neku igračkicu. No, treba se sad obući u slojeve i slojeve, pa isto tako obući i njih dve (sa sve kuknjavom prve kojoj je već pretoplo dok oblačim drugu), pa se dovući do radnje, pa se tamo raskomotiti (jer igračke ne mogu da se odaberu na brzaka, ne, to je prebiranje i izvoljevanje starije i negodovanje mlađe što mora da bude tu a ne želi više jer je već odabrala igračku – prvu koju je videla)… Pa dok dođemo kući, moraću već da im kažem da je vreme za spavanje i da sledećeg dana mogu da se igraju novim igračkama, što će izazvati opšti haos i dreku, što mi nikako nije trebalo. Suma sumarum, jako mi je sve to bilo komplikovano.Nedavno je naš tata kupio bubnjeve (o tome neki drugi put). I od bubnjeva je ostalo sedam-osam kutija različitih veličina. I posle nekoliko dana preskakanja, pomeranja kutija i mrgođenja, krenula sam da ih slažem i stavljam na terasu dok ih ne odnesem tati, koji će se veoma obradovati jer se bavi prodajom jednodnevnih pilića. I dok sam slagala kutije, Gala mi je rekla kako je prošlo stoooo godinaa kako joj nisam kupila nijednu igračku i kako to nema smisla (?!). U pravu je. Od prošle Nove godine uveli smo pravilo da ređe kupujemo igračke (znate i sami koliko igračaka imaju današnja dečurlija) jer nema smisla da ih gomilamo. I zaista, za razliku od pre, kad mi je bilo normalno da joj kupim neku sitnicu poput figurice ili neke knjižice jednom u nedelju dana, sada to ne radim po mesec dana. A nekad i duže. Sada je prošlo celo leto a da nije dobila igračku. A i šta će joj? Sve vreme smo bili po selima i (gorama), more, kej, park… Jeste, vucarale su one svoje bebe i igračke, ali bile su tu životinje, vožnja bajsom, kupanjac, trčanjac. A sada: hladna soba (jer baš kad dođe do trećeg dana sa temperaturom od 12 stepeni, sunce sine taman toliko da podigne na 13 i onda smo se uzalud smrzavali dva dana kad je sad dovoljno toplo da se gradske peći ne pale), igračke su neke u kazni (o tome takođe drugi put), neke tu, ali su im dojadile jer se istim igraju već sedam dana, koliko se već smrzavamo.
Pa mi je iz očaja sinula lampica: reciklaža kutija! To ne može biti komplikovano, osim ako ne zacrtate sebi da to mora izgledati ko iz bajke. Brzo razmišljaj: šta najviše vole? Bebe. Ne mogu da napravim bebe, ali mogu krevet. Dalje, šta još? Vole princeze; ne mogu haljinu, ali mogu dvorac. Toooo, dvorac. “Gala, mama će ti napraviti najlepši dvorac na svetu.” Bila sam uzbudjenija od nje. A i Marta je počela da viče: oću dvorac, oću dvorac, samo zato što to želi njena sestra (i o tome drugom prilikom).
Otišle su u sobu i (ne)strpljivo čekale.
Nikada nisam imala strpljenja da se bavim detaljima, da lickam i nešto ukrašavam (i divim se kad vidim kako neko to ume i voli). Pa sam zato rešila da pravljenje i dvorca i ostalih stvari koje sam napravila uradim što brže kako bih to skinula s dnevnog reda (uostalom više volim da pišem nego da seckam i lepim), a i što jednostavnije kako bih ostavila i njima dvema da dodatno ukrašavaju. Uostalom, nama je potrebno da nešto bude tip-top sređeno kako bismo se oduševili, ali deca su puna mašte i vide to drukčijim očima (znate već kako reaguju kad stavite ćebe preko stolica, njima je to šator prepun avanture).
I tako sam samo okrenula kutiju, savila joj stranice i nazvala to dvorcem. Polepila sam svakoj unutra nekoliko slika junaka koje vole jer sam imala neke novine i slikovnice (Gali sam lepila Elzu i Anu a Marti Mašu i Medu). Ubacila sam im i još po jednu malu kutiju ispred na kojoj sam samo napravila prorez za pisma, izrezala prednju stranu da može da se otvara i to je bilo poštansko sanduče (koje je naravno kasnije dobilo epitet čarobno jer su se unutra pojavljivala pisma). Unutra sam im poređala stare igračkice koje su sedele i čekale ih i koje su, naravno, dobile sad veliki značaj jer su imale svoje nove uloge čuvara dvorca.
One su blago rečeno bile oduševljene. Gala je neprestano ponavljala kako nikad nije videla lepši zamak u životu (!?), a Marta je ponavljala za njom i radovala se što i ona
ima samo svoj kutak. Svakoj sam stavila i po jedan stari sat unutra, i to ih je posebno radovalo jer u ponoć zvoni (kao) kad Pepeljuga izgubi cipelu. Gala me je posle namolila da joj probušim rupe na vratima dvorca kako bi proturila šnir iz moje cipele i tako držala kapiju zatvorenom dok ne poželi da uđe… I tako… Priča nema kraja čega su se sve dosetile.
Dok su one uživale, ja sam srkala kafu i gledala šta bih možda mogla za sebe da napravim (a i muža “bubnjara”). I došla na ideju da od stranice kutije napravim držač za knjige koje su trenutno na čitanju. I tako, za dva minuta, dobila sam korisnu stvar. Da ne gledam gde sam stavila knjigu. A i pošto sam videla gomilu flomastera po podu (jer su morale da ukrašavaju svoje nove igračke) skontala sam da bi bilo dobro da imam jedno mesto gde bi bili svi flomasteri u kući. I još sam plus izrezala rupu gde da ubacuju jer im je to interesantnije nego najobičnije dosadno otvaranje kutije i stavljanje flomatera po naredbi.
Elem, ovaj tekst je i nastao da vas podseti da pravljenje nečega ne mora nužno da znači odvajanje mnogo vremena za to (osim ako neko u tome ne uživa), niti novca, niti mašte. Jer deca je imaju i prekoviše, pa im ostavite prostora da je upotrebe.
Jedino mi žao što ću razočarati tatu što je ostao bez kutija za piliće. No, daleko je proleće, možda im dotad dosadi dvorac pa ga pretvorim u kućicu za piliće.
Mama iz magareće klupe ima dobre kreativne predloge.