Polazak deteta u školu: iz ugla moje mudre učiteljice

Dok sam pre neki dan pisala tekst Polazak u školu: dece ili roditelja?, nisam mogla a da se ne prisetim svog polaska u prvi razred i svoje učiteljice Goce. Ona se zove Gordana Rakić i učiteljica je već 30 godina u Osnovnoj školi “Mladost” u Tomaševcu. Mi smo njoj bili prvi prvaci, a ona je nama bila najbolja učiteljica na svetu (to pričam već 30 godina). Sada isto tako Gala misli za svoju učiteljicu, a ja sam se zapitala, iz ugla mame, šta bi mi moja učiteljica rekla o polasku u školu. Pa sam tako došla na ideju da napravim s njom intervju i podelim sa vama njene mudrosti.

Polazak u školu: nekad i sad

Vi ste davno počeli da radite u školi i sigurno ste primetili promene kako u ponašanju kod dece, tako i kod roditelja. Da li se razlikuje angažovanje roditelja nekada i danas?                                                 

Ne mogu da tvrdim da je angažovanje bilo u većoj ili manjoj meri, ali bilo je verovatno drugačije. Mislim da su i deca bila drugačija. Način života je bio drugačiji. Svi smo bili drugačiji. Čini mi se da su deca bila samostalnija i manje „mazna“. Namerno ne koristim termin „razmažena“ jer nije adekvatan.

Sećam se, kada si ti pošla u školu, većina vas je znala da veže pertle, zareže olovku, ode do prodavnice, na rođendane, da se presvuče nakon časa fizičkog… Danas to nije slučaj. Većina dece je, mislim, prezaštićena. Roditelji se angažuju, ali ne uvek na pravi način. Obuku dete, svuku dete, okupaju ga, postave tanjir ispred njega, nahrane, umiju… Naravno, dete bi moglo i samo, ali verovatno puno sporije, a vremena se najčešće nema za čekanje i strpljenje. Nažalost, danas se brzo živi i roditelji imaju veoma malo vremena, a puno briga.

Zatim, pre tridesetak godina, deca su više crtala, bacala loptu, oblačila lutke, više se kretala i bila fizički angažovanija u igri. Zbog toga su verovatno u školi bolje ispisivala one famozne kose i prave linije, a kasnije cifre i slova. Danas imamo poteškoća sa decom koja veoma teško drže olovku i upravljaju njome, dok „mišem“ i mobilnim telefonom barataju kao da su s njima rođeni.

Šta je važno za polazak u školu

Spremnost za polazak u školu nije poznavanje slova i puna glava činjenica, već, između ostalog, razvijena motorika. Upravo zbog svega toga su danas roditelji skloni da se angažuju tako da sede pored deteta, pažljivo nadgledaju svako napisano slovo i cifru, munjevito hvatajući gumicu ili čak cepajući list kada napisano nije dovoljno lepo, po njihovom mišljenju. Događa se čak da, nakon nekoliko iscrpljujućih sati bezuspešnog pisanja slova, koja nikako da se smeste na liniju u svesci u željenom obliku i nijansi i kada je već muka i detetu i roditelju, roditelj pošalje dete na kupanjac i spavanjac, a on lepo ispiše sve što je potrebno. To jeste angažovanje, ali mislim da ni ne moram da kažem da je pogrešno.

Za uspešan i nestresan polazak u školu je mnogo važnije angažovanje roditelja pre polaska u školu, tokom godina odrastanja do prvog školskog dana.

Detetova samostalnost

Danas se roditelji dosta “petljaju” detetu u školu i rade mnogo stvari umesto njih, između ostalog im pakuju knjige. Šta mislite: da li je bolje da se dete samo pakuje pa i po ceni da zaboravi neku svesku ili da uvek ima sve a da ga roditelj pakuje?

Naravno da je najbolje da dete samo pakuje sve što mu je potrebno za rad u školi već nakon nekoliko dana. Čak i ako ne zna koja sveska je potrebna za određeni čas – naučiće, bez prisile i tenzije. Deca se razlikuju i nekome je potrebna samo jedna sedmica, nekome mesec dana ili duže, ali, ipak nauče svi da razlikuju sveske, udžbenike, radne listove i da se spakuju sami. Najviše vremena za osamostaljivanje je potrebno upravo deci kojima roditelji pakuju sve.

Dogodi se da dete zaboravi da ponese nešto i nije to uopšte ni čudno, niti strašno. Ne mislim samo na prvake, već i na stariji uzrast. Međutim, ako se situacija nedonošenja ponavlja iz dana u dan, onda je neki drugi problem u pitanju. U takvim situacijama ja prvo razgovaram sa detetom, ako procenim da je potrebno, pozovem i roditelje i najčešće se problem veoma lepo i lako reši. Roditelj može da pomogne, ako je pomoć potrebna i zatražena, ali ne treba preterivati.

Sedenje s decom dok uče

Da li savetujete učenje s decom, da ne kažem sedenje?

Učenje s decom i sedenje dok rade „domaći“ su dva sasvim različita pojma. Učiti s decom se može i treba konstantno: tokom spremanja kuće, tokom zajedničkog obedovanja, kupanja, igre ili šetnje. Prvače najbolje uči kada nije ni svesno da uči.

Razgovarajte sa svojom decom, postavljajte im različita pitanja, pričajte im priče, postavite neke za vas sasvim jednostavne problemčiće, da vidite kako će ih oni rešavati. Navedite ih da RAZMIŠLJAJU! Omogućite im da kažu svoje mišljenje. Omogućite im da realizuju neku svoju ideju. Nenametljivo pratite šta su u školi obrađivali, pokušajte da pronađete vezu sa svakodnevnim životom i motivišite ga da primeni stečeno znanje kad god to možete. Sa puno strpljenja i pažnje negujte težnju za upoznavanjem novina i sticanjem novih znanja. Tada vašem detetu učenje neće biti problem. Tokom godina, iz razreda u razred, sve manje će biti potrebe za vašim angažovanjem.

Sedenje uz dete dok radi bilo šta vezano za školu je najčešće besmisleno. Ako je učitelj svoj deci iz razreda rekao da nešto urade, onda to podrazumeva da deca to mogu da urade. Ukoliko učiteljica smatra da je potrebna pomoć roditelja, ona će vam to i reći. Ukoliko nije imala priliku da vam kaže, otiđite do škole, razgovarajte sa učiteljicom. U svakom slučaju nikako nije dobro sve vreme sedeti pored deteta. Ostavite ga da radi samostalno, ali pokažite interes, pogledajte, pregledajte, pomozite ako je potrebno.

Ah taj domaći

Roditelji se najčešće žale na to da moraju da jure decu po kući da bi uradila domaći. Takoreći, teranje dece da rade domaći je nešto sasvim uobičajeno danas. Koja je vaša preporuka u vezi sa domaćim zadacima?

Što se tiče „domaćih zadataka“ svesno sam napisala navodnike. Satima možemo raspravljati šta je „domaći zadatak“. Klasičnih domaćih zadataka moji učenici nemaju. Ukoliko im kažem, posavetujem da mogu vežbati određene sadržaje, uvek naglasim da to nije obavezno. Ako urade – dobro je. Ako ne urade – opet dobro. Nema prisile i nametnute, nemile obaveze. Nema legendarnih pluseva i minusa i redara koji gube dragoceno vreme otvarajući tuđe sveske, nema prepisivanja po hodnicima. Želim da sami požele da rade, da sami požele da nauče. Gledano drugačije, domaći zadatak može da bude sve: ispitati neku temu, proveriti neku tvrdnju, rešiti problem, napraviti koverat, napisati pismo, naoštriti sve olovke i drvene boje, sakupiti šišarke i kestenje, ispitati bakin stav o uređenju sobe… Može se nabrajati bez kraja. Možda vam deluje smešno i čudno, ali je tačno.

Motivator vs. žandar

Hoću da moji đaci budu radoznali i snalažljivi jer znam da ih ja ne mogu naučiti svemu što će im u životu biti potrebno. A nešto će i zaboraviti.

Volela bih da, kada im bude potrebno, znaju da pronađu ono što traže, da nadograde na znanje koje već poseduju, da se podsete onoga što su znali, da primene sve što su naučili.

Želim da misle svojom glavom!

Svaki zadatak koji želimo da dete uradi mora biti osmišljen i svrsishodan. Ako očekujemo da uradi nešto, moramo nastojati da dete razume zašto, zbog čega to radi. Naučiće šta je obaveza, ali će izvršavanje te obaveze biti rado prihvaćeno.

Ako vaše dete ipak ima klasičan domaći zadatak, moja je preporuka da nastojite da ga radi samostalno. To ne mora da znači da ga zatvorite u sobu i odete kod komšinice na kafu, ali vaš zadatak nikako nije da vi uradite zadatak detetu, ili da ga prisiljavate da satima sedi na stolici radeći zadatak za koji nema trunke interesovanja. Vaš zadatak je da osluškujete i da primećujete. Ako ste mu potrebni – budite dostupni. Potrebni kao pomoć, savetnik, motivator, a ne kao puki izvršilac ili žandar.

Poverenje vs. proveravanje

Verujem da u decu treba imati poverenja, međutim imam utisak da roditelji proveravaju svoju decu, kao da misle da su oni i dalje mali i da ne mogu da urade baš najbolje sami. Imate li neki savet za roditelje kako da imaju više poverenja u svoju decu?

Na ovo pitanje ne mogu lako da ti odgovorim. Poverenje se ne dobija na poklon. Poverenje se gradi i stiče.

Obostrano. Pre polaska deteta u školu roditelji su već izgradili nekakav odnos sa detetom, već mogu da naslute čemu je dete sklono ili nije. Znači, određena doza poverenja ili nepoverenja već postoji. Polazak u školu ne bi trebalo da bitno poremeti odnose između roditelja i dece već da ih poboljša i produbi, pa tako i da nadogradi i produbi poverenje.

Mislim da ne treba kod druge dece proveravati da li je vaše dete nešto zaboravilo ili pogrešno razumelo. Postoje sveske i listovi u kojima dete radi, postoje individualni kontakti jednom sedmično, postoji dan u mesecu kada možete prisustvovati časovima, postoji osoba u školi koja vam može reći sve što vas interesuje vezano za rad deteta i njegova postignuća, a to je učiteljica. Pitajte je sve što vas zanima, iznesite joj sve svoje nedoumice i posavetujte se sa njom.

Podrška roditelja

Imate li neki savet za roditelje kako da najbolje podrže svog prvaka?             

Polazak u školu može neobično jako da utiče i na decu i na roditelje. Nekima je čak veoma stresno. Neki se plaše i brinu. A tamo gde postoje stres, strah i briga – nema pravog napretka. Baš ove godine i ja imam prvake. Predložila sam roditeljima da se neobavezno okupljamo i iskreno razgovaramo u učionici svakog petka nakon nastave. Pao je dogovor: dolazak nikako nije obavezan, kad ko želi i kad ko može, on i dođe. Dolazile su uglavnom mame, tate retko. Najčešće su bili prisutni i đaci. Razgovarali smo, upoznavali se, navodili primere ponašanja dece, nekad se i slatko ismejali. Pitali smo i odgovarali, svakog petka sa sve manje ustezanja. Oni su pričali o svojim zapažanjima vezanim za polazak u školu, a ja o svojim.

Razgovori i spremnost za saradnju su izuzetno važni. Kao što je dobro nekad razgovarati sa drugim roditeljima, kao što je važno razgovarati sa učiteljicom, neophodno je razgovarati sa detetom. Posmatrati ga i saslušati šta ono ima da vam kaže.

Pustiti dete da se samo snalazi?

Skoro sam pročitala jedan sjajan tekst Mihaila Labkovskog o tome kako roditelji ne treba da se mešaju u detetovo školovanje, odnosno da treba da ga puste jer je “učenje detetova lična stvar”. Šta mislite o tome?

Što se tiče Labkovskog, naslovna rečenica mi „para“ uši. Treba pročitati ceo tekst. Ja sam ga davno pročitala i sigurno mi nije primarna rečenica “Učenje je detetova lična stvar!” ( sa znakom uzvika). Kao što se deca razlikuju, tako se razlikuju i odrasli. Različiti tipovi roditelja će različito tumačiti tekst.

Neki roditelji će jedva dočekati da iz pera ruskog psihologa saznaju da uopšte ne moraju da se bave svojom decom, da je učenje njihova lična stvar i jedino detetova odgovornost i obaveza. Drugi će shvatiti da ne treba deci pakovati torbu;da deca treba da imaju slobodno vreme, da s decom treba razgovarati, ne plašiti se loših ocena i ne ogaditi mu školu i učenje. Sklona sam da verujem da ovoj drugoj grupi nisu potrebne Vajber grupe o kojima si pisala u svom tekstu i da će razumeti da izraz pustiti dete da se samo snalazi ne znači bukvalno ga pustiti da se samo snalazi. Njihova deca će moći da se sama snalaze, ali će u svakom momentu znati da nisu sama.