Ne, ovo nije tekst o tome kako je nekad davno bilo u Betaniji, jer niti znam, niti mi nešto znači da se raspitam o tome kako je pre bilo. Ovo je o Betaniji sad. Danas, 2018. godine. Ali biće to jednom i lane nekad. Kad naše ćerke budu rađale, da čitaju kako je bilo pre. (Betanija = većina porodilišta u Srbiji)
Dvehiljadetridesetineka
“Verovali ili ne, 2018. godine žene su na porođaj išle same. Da, niko nije mogao sa njima da uđe u porodlište. Ni partner, budući otac, a kamoli dula. Zašto? Pa nije bilo uslova. Kada se pokrenula akcija Mama Novosađanki da očevi prisustvuju porođaju, govorili su nam da je Betanija sva u staklu, da ženama treba privatnost i i da ne može nečiji suprug da gleda drugu ženu kako se porađa (kao da bi pored rođene žene gledao tuđu). Pričali su da se nema novca za adaptiranje (što jeste istina), ali kad se ima volje, onda se to može rešiti običnim paravanima. Ali dobro, tako je u to vreme bilo. Oni su nam tako rekli i mi se nismo bunile.
Verovali ili ne, žene su tokom kontrakcija ležale na (leđima!) krevetima. Da, bile smo prikopčane na CTG, bez mogućnosti da se šetamo. Zašto nismo pitale? Pa naravno da jesmo. Nije da nas nisu bolela leđa od ležanja i nije da nismo želele da budemo pod tušem, ili se šećkamo i zauzmemo položaj koji nam odgovara. Ali nismo se mi u to vreme mnogo pitale šta nam odgovara. Ćutale smo i nismo se bunile.
Da, Betanija 2018.
Verovali ili ne, rutinski smo dobijale stimulaciju. Ne AKO zatreba. Ne AKO se žena ne otvara – već KAD se žena porađa. Oni su nam davali stimulaciju, iako smo se prirodno lepo otvarale, a mi se nismo bunile.
Verovali ili ne, žene su rađale u ležećem položaju. Znam da vama sad to deluje neverovatno da nam nisu dali da zauzmemo neki prirodniji položaj za rađanje. Naravno da je lakše uz pomoć Zemljine teže, ali to je bilo pravilo. Verovatno da bi lakše videli šta se dešava, da bi mogli da urade epiziotomiju…Da, epiziotomoju su praktikovali maltene rutinski kod prvorotki. Naravno, da bi beba lakše izašla. A naravno da je teže izlazila jer nismo imali pomoć Zemljine teže. Stavljali su nas u horizontalu i mi se nismo bunilie.
U zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu
Verovali ili ne, nismo smele da pijemo vodu. Ni da jedemo. Iako su žene u drugim državama (da ne kažem normalnijim) već uveliko jele i pile i iako su tad postojala istraživanja koja idu u prilog tome da žena pije vodu i unosi blagu hranu (kao da nam se u tim trenucima jede giros) ali nama, eto, nisu dali i mi se nismo bunile.
Verovali ili ne, majke nisu dobijale bebe na podoj u prvom (zlatnom) satu. Ne, samo poljubac u glavicu i onda se greju pod lampama. Znam, zvuči strašno. To im je bio protokol i nisu pravili izuzetke (i nije da je Betanija izuzetak). U to vreme, majke su u drugim državama (da ne kažem normalnijim) i posle spinalnog carskog dobijale bebu na podoj čim završe sa ušivanjem, a do tada se beba grejala kod tate na grudima. Mi smo posle carskog dobijale bebu na maženje, ne na podoj, ali se nismo bunile.
Tako je bilo
Verovali ili ne, bebe su dobijale formulu posle podoja. Zašto? Zato što se verovalo da mama ne može da nahrani svoju bebu. Barem tih prvih dana, “dok mleko ne dođe”. Pored nas i kolostruma u našim grudima, hranili su bebe formulom i mi se nismo buniile.
Verovali ili ne, tako je sve bilo kako vam kažem. Kao u Montipajtonovcima. Znate onu epizodu o porođaju iz 1983. E pa tako je bilo te davne 2018. I sjajno je što je danas Betanija ovakva kakva je”.
Dok nisam krenula na obuku za dule, verovala sam da je moj prvi porođaj bio sjajan. Prihvatila sam kako stvari stoje i uredno i disciplinovano radila kako mi kažu. I nije meni bilo loše, da se razumemo. Međutim, tokom obuke, čitajući o tome kako se žene u svetu porađaju, slušajući iskustva drugih žena i gledajući video-snimke porođaja, shvatila sam da mi porođaj nije bio ni blizu onoga kako bih ja želela. Zašto? Jer me niko nije pitao šta želim. Niti sam ja sebe nisam pitala šta želim.
Kada sam počela da razmišljam o tome kako bih volela da se porađam, shvatila sam da taj porođaj nisam vodila ja, već drugi i to mi je zasmetalo. Čak tokom drugog porođaja još više jer sam znala kako bi moglo da bude a nije. I ne mislim ovde na ono roze apartman, pet obroka pa da ću birati šta jedem, ili đakuzi. Ne. Milslim na ono: ista Betanija, iste boje zidova i obroci, isti lekari, prostorije, ali da se barem nešto pitam. Jerbo je to MOJ porođaj.
Šta kažu porodilje
Preksinoć sam pitala žene da mi kažu kako su prošle na porođaju. Većina mama (osim izuzetaka onih koje su želele da uzmu porođaj stvar u svoje ruke) razmišljala je kao ja. Bile su srećne (kao ja) što je bilo brzo, ili što su mogle malo da šetaju, ili što su prošle bez epiziotomiije. I što niko nije vikao na njih! Bile su poslušne (kao ja) i slušale šta im govore, sarađivale. (Nemojte pogrešno da me shvatite, ne govorim da ne treba da slušate lekare i babice, ali tu zaboravljamo da je porodilja ta koju treba da slušaju: kako se oseća, šta joj prija, šta joj je potrebno…) Bile su tužne (kao ja) što IM NISU DALI da se okrenu na stranu ili prošetaju. Što nisu imale nekog kraj sebe da ih drži za ruku, uputi toplu reč.
Mislim da je najstrašnije što može da se dogodi to da se pomirimo s tim da je tako kako je. Da se to pregura i zaboravi.
Ne želim da dižem nikakvu revoluciju, nego onako volela bih da čujem od vas kako se osećate povodom toga.
Da li vam smeta što morate da budete same tamo? Što nemate nekog da vas drži za ruku i govori vam da vi to možete?
Smeta li vam što morate da ležite u pretporođajnoj sali umesto da zauzmete neki položaj koji vam odgovara? Ili čak zaplešete između kontrakcija?
Što ne možete da pijete vodu i da gricnete nešto?
Smeta li vam što morate ležeći da rađate?
Što vas ništa ne pitaju?
Kao što neko reče: ako vam ne smeta, onda ništa.
A danas sam pocela tekst o prirodnom porodjaju 🙂 Lepo sam se naslusala kako moze da bude, pa rekoh da kukam naglas sto mi to nemamo.
Draga Jovanice, samo pisi! Treba sto vise da se pise o tome 🙂
Potpuno se slažem. Iskreno, osećala sam se kao ona smrdljiva stvar na ulici koju svi zaobilaze i paze da u nju ne ugaze. U toku porođaja, imala sam utisak da me niko ne čuje i ne vidi. Trebao mi je neko da me drži za ruku, kaže lepu reč, zagrli. Sve posle porođaja bilo mi je prijatno. Sestre divne, brižne, prema majkama i bebama tako da mi je tu prijalo da budem sa bebom i odmaram.
Draga Jorgovanka, hvala na komentaru! Jasno mi je o čemu govorite. Mislim da nas tu najviše boli to što nemaju više sluha za naše potrebe.
Lep tekst. Istina,bilo bi lepo da sam se poradjala tako kao sto ste napisali. Prvi put je bilo ok. Tokom drugog sam bila uzasno zedna i trajalo je..Nakvasili su mi gazu i dali mi je. Tokom tih pet sati pored aritmicnih kontrakcija uzasno me je mucila zedj. Na trecem porodjaju sam se osecala kao da sam sama na svetu celom! Smatrali su me veteranom i nista mi nisu govorili-cak mi se babica rugala jer ‘ne znam sama…a trecerotka sam’! Vrlo ruzno…I tuzno. Uplasila sam se jako za bebu jer sam na stoli lezala 25 min, za razliku od prvog i drugog gde je sve bilo brzo gotovo. Bebana se bas namucila..A ja sam ostala u neverici jer sam mislila da su svi posveceni radjanju novig zivota..Ih,naivno!
Bilo bi lepo pruziti podrsku porodiljama koje su,razumljuvo,i osetljivije u tim momentima jer imaju veliki zadatak-pomoci bebi da dodje na svet. Podrska,dobar savet,lepa rec…Dula zvuci kao dobra ideja.
A da ne kazem koliko bih volela da sam makar jedno maleno drzala na grudima odmah. To bi bas bilo….♡
Ema, hvala vam što ste podelili svoje iskustvo. Razumem vas kako ste se osecali. “Podrska, savet, lepa reč” – sve ste rekli.
Mame, peticija da se pise!!! Otvoreno pismo ministarstvu zdravlja!! Medijska paznja!!! Dokumentarac da se napravi!!! Isto je svuda! Buduce mame dok cekaju ultra zvuk, razmenjuju horor iskustva drugih mama u strahu!
Draga Marija, hvala na komentaru i predlozima! Palo mi je na pamet sve to, ali da bi nas bilo dovoljno, potrebbno je prvo da shvatimo da imamo problem. Mislim, ja sam prva hvalila Betaniju na sav glas, pricajujuci (i pisuci o tome) kako sam bez veze prosla fantasticno. Dok nisam posle shvatila da sam bila na pokretnoj traci. Dakle, da shvatimo da, iako je sve naizgled proslo “super”, ipak nije onako kako bismo zelele i kako bi moglo da bude.
Slazem se, u potpunosti. Ne mogu da verujem da se zene ne bune i da su pomirljive kao zivotinje pred klanje. Kad moram vec tako da se izrazim. Sama sam svedok korupcije i mafije jer sam iz straha ostavila gomilu para doktorki koja mi je privatno vodila trudnocu i zivkala i histerisala za svaki pregled koji bih zbog novca odlozila samo par dana posle, dok ne legne plata. Trudnoca je bila, uredna ali sam i pored toga lazno plasena smanjenom plodovom vodom, infekcijom eserihije i sl. Sad vec hocu za 2 put da menjam ginekologa za nekog ko je iole normalniji a radi u Blentaniji.. Hvala
Mene je povredilo sto me niko nista nije pitao. “Ti ides na carski”. I to je to. Nema hoces spinalnu, ili hoces totalnu. Nema objasnjavanja o toku operacije, rizicima, oporavku… Samo izjavne proste recenice. Postoperativni period u porodilištu….ne znam sa čim bih mogla takav tretman od strane medicinskog osoblja da uporedim… Pritom, stvrano nisam neko ko je razmazen i izvodi besne gliste. Mislim da fali ono osnovnog- postovanja i dostojanstva za one koje su najranjivije i najhrabrije
Ako mogu da kazem, imala samntu srecu da se poradjamnu inostranstvu. Prvorotka sam i nisam imala prethodno iskustvo sa Betanijom ni u vodjenju trudnoce, ni na samom porodjaju. Posemnovde da podelim svoje iskustvo i pokazem zenama da moze bolje, i pre svega, da zasluzuju bolje!
Vodjenje trudnoce je bilo predivno brizno, ali taj deo cu preskociti, manje je bitan. Pored svih saveta koje dobijete tokom posete savetovalistu (u Finskoj se trudnoca vodi u specijalnim savetovalistima), jako toplo preporucuju da pre porodjaja zakazete sebi termin i posetite porodiliste, gde ce vas upoznati sa prostorom (porodjajna soba, sala za carski rez, sobe za bebe, porodiljske sobe…), a upoznace vas i sa etapama samog.porodjaja, kako da prepoznate simptome, na koji sve nacin mozete da se porodite i da naravno, olaksate sebi. Tu su bili u opticaju topli tus, bazen, pilates lopta, drzavi na zidovima, “cucavac” (stolica sa izrezom) itd. Upoznali su nas i sa svim vrstama anestetika koji se mogu traziti. Najveci i najvazniji savet jeste da neko blizak bude sa vama tokom porodjaja. Najbolje bi bilo da je to otac deteta, ali ako nije moguce, moze bilo ko, ali bitno je da toj osobi verujete.
Ne mogu da opisem koliko mi je bilo drago i lakse sto je verenik bio samnom tokom porodjaja – za svaku kontrakciju (guranje) dobila sam dodatnu snagu i beba nam se brzo pridruzila. Da ne govorim o tome da su mi non stop predlagali i podsecali me na razne opcije i mogucnosti polozaja i rekvizita za olaksavanje porodjaja – izbor je bio na meni!
Po rodjenju, pitali su tatu da li zeli da presece pupcanu vrpcu – naravno da je prihvatio. Da li mozete da zamislite koliko se.on tada povezao sa detetom? Koliko je njegova uloga u detetovom zivotu od najranijih minuta tu dobila na snazi? Cim su obrisali i izmerili bebu, dali su mi je na podoj. Bila je samnom dva sata – isprobali smo i jednu i drugu siku. Tada su je predali tati na grudi da je drzi nantoplom.dok se ja operem i sredim, a onda su mi je opet vratili. Nema ogranicenja koliko dugo moze da bude na grudima, ali minimum je 6 sati ( u slucaju da je mama dobro). Posle smo dobili obrok i tata i ja i otpratili su nas u sobu, gde smo ostatak vremena uzivali u nasem blagu (ocevi mogu da budu u sobi sa mamom i bebom od 8-20h).
Predivno iskustvo…odmah sam pozelela jos jednu bebu!!
Slučajno sam danas pročitala ovaj tekst i odjednom mi se sve vratilo kao da je bilo juče. Ja sam gospoja u godinama, a u Betaniji sam se porodila 1987. Prepoznala sam sva svoja tadašnja poniženja i muke, za koja sam smatrala da su stvar prošlosti, zaboga pa bilo je u prošlom veku. A onda je 2018. moja ćerka stigla na prijemno u istu tu Betaniju, odakle je izašla čvrsto rešena da neće više nikad rađati. Za tih tridesetak godina došlo je do pomaka ali unazad, što je potvrdilo onu postavku da uvek može biti još gore. Tada sam shvatila da sam ja ustvari bila privilegovana, verovatno iz tehničkih razloga, jer nije bilo dovoljno aparata na koje bi nas brižno osoblje priključilo i tako isposlovalo sebi ekstra slobodno vreme za prazne priče. Tako da sam mogla bar slobodno da šetam, čučim, idem u toalet, a sve to sada ispade nepoželjno. A što se tiče vikanja, izrugivanja, ignorisanja i svih drugih oblika nečovečnosti, pa, to je jedna od disciplina u kojoj smo mi ponosni i neprikosnoveni šampioni.
Da, ranije nije ta indukcija bila toliko da kažem popularna, pa su žene mogle da šetaju kad im se šeta, idu u toalet (što je normalno!) i slično. Žao mi je što je vaša ćerka odlučila da neće više imati dece zbog porodilišta. Recite joj da ima i drugih porodilišta i da postoje i druge opcije. Hvala za komentar!