Ne, ona nije super žena, već superžena. Nije super, već je iznad ostalih, vrhunska i, po svemu sudeći, svemoguća. I nije ona neka tamo, nego ja, i možda vi. Ali lakše je kada pišemo o tamo nekoj koja nije mi, pa ću tako i pisati.
Superžena, kad zatrudni, postane supertrudnica, koja se tokom porođaja transformiše u – superporodilju. Bebu rađa u terminu, vaginalno, za nekoliko sati, iz jednog napona, doživljavajući ekstazu tokom koje ni krika ne pušta. Ne zato što je pristojna, nego zato što je ne boli baš toliko da mora da vrišti. Ne kapira šta će ženama epidural kad je porođaj pis of da ne kažem kejk.
Na porođaj ide bez veze. Sa širokim osmehom. Epiziotomiju nema jer je njena međica savršeno elastična, te dva sata nakon porođaja sedi u turskom sedu i pita kojoj cimerki treba da se doda (doji) dete, a tetkicama koje donose hranu pomaže da razdele obrok. Jeste da je prvorotka, ali nije bolesna ako se tek porodila.
Dojenje joj ide od ruke kao da ih je već petoro dojila, a ima mleka i za cimerkinu bebu, ali joj bezobrazne sestrice ne daju da ih podoji. Njena beba nema žuticu, povišen CRP, ili nedajbože neku bolest sa gorim akronimom. Kući ide istog dana. Zna ona svoja prava, samo potpiše papir da izlazi na sopstvenu odgovornost i ode kući s bebom. I to kolima koje je parkirala pored porodilišta kad se sama dovezla na porođaj. Za vreme babinja, niko je ne dvori, beba joj nikad ne plače a muž je samo cmače.
Pošto sam počela da rimujem, prekinuću s karikiranjem i preterivanjem (jer se, kao što se vidi iz priloženog, zanesem).
Ajde sam malo ozbiljno
Iako sam i sama donekle bila superporodilja, i bila zadovoljna svojim porođajima i prvim babinjama (o tome kako mi je bilo teško kad se rodilo drugo dete, možete pročitati ovde), tek sada kao dula uviđam kako stvari nisu tako ljubičaste kako sam mislila. I da ne ide sve tako glatko i bajno kao što se priča, i piše, i misli.
Nekako ranije nisam razmišljala o tome kako se oseća žena koja je imala mnogo težak porođaj, ili žena koja je toliko želela što prirodniji porođaj a završio se carskim. Ili ona koja je toliko želela devojčicu a rodila dečaka (ovo je šala, izletelo mi je). Vodila sam se onim što se uglavnom čuje: sve se da izdržati i prođe (neki kažu i zaboravi se). Nisam se udubljivala u to kako se porodilja oseća ako ima ranu, hemoroide, poteškoće s dojenjem. Nekako su to stvari koje se istrpe i pregrmi se (neki kažu i zaboravi se).
Ali sve više primećujem kako se te stvari ne zaborave tako lako. Kako žene pamte porođaj ko nekad muškarci vojsku. I kako retko izbledi sećanje na one prve, mukotrpne dane, kada su neispavane, nesigurne, pune briga i nedoumica. Na koje je retko ko pripremljen. I o kojima retko ko otvoreno priča (kao Jovana sa slike, ali o tome drugom prilikom).
Zabluda da je drugima bolje
I onda mislimo kako sve porodilje, osim nas, dođu kući iz porodilišta (ili posle kućnog samo ostaju kod kuće) i uživaju. Kako nemaju problem s dojenjem, ranom, grčevima, nespavanjem, depresijom…
Pored toga, ako niste primetili, vrši se presija na porodilje da se što pre vrate na staro: život pre bebe. Bio to posao, ili izlasci, ili vežbanje, bilo šta. A u stvari ništa više ne može biti kao pre. Može biti samo lepše (nisam rekla lakše, ne, ne).
Nedavno mi je jedna novopečena mama rekla kako joj je jako teško što sve drugarice oko nje tako uspešno doje i kako nije očekivala da je dojenje takva
patnja. Bilo mi je čudno što je oko nje toliko žena imalo lak put do uspešnog dojenja. Da bih posle saznala da je, kada je podelila svoje probleme s njima, čula kako je i njima taj period od mesec dana bio težak. Kako su se borile sa istim problemima s kojima se ona sada bori. Ne moram da vam pričam koliko joj je to značilo da čuje. A pošto mnogim ženama znači da čuju, onda se o tome mora i pričati (pisati).
Kako stoje stvari
Istina je da je mit o superporodilji zaista mit. Jer je doista malo porodilja sa osmehom od zuba do zuba, spokojnih, koje osećaju neopisivu povezanost sa bebom od prvog trenutka. Češća je situacija gde su novopečene mame zatečene. Niko im nije rekao da je taj period posle porođaja težak. I zato je potrebno da žene daju sebi vremena da se naviknu na novu ulogu i na sve ono što ona podrazumeva.
Trudnice se uglavnom fokusiraju na porođaj. Na to da bezbedno donesu bebu na svet. A o periodu posle porođaja razmišljaju: snaći ću se već. Pa se nađu u nebranom grožđu kad dojenje ne ide lako, kad beba malo spava, a mnogo bi da se nosa, kad plače u kolicima, budi se 15 minuta nakon što ste je spustili u krevetac… I uopšte su u haosu kad shvate da nije baš sve kako su zamišljale. Ako su zamišljale.
Stop mitovima
Nekako smo prihvatili tu sliku superporodilje i, ako se ne uklapamo u tu sliku, onda smo podbacile i nismo dobre mame (o mitovima o savršenoj mami možete pročitati ovde ).
Prošle godine mi se jedna porodilja kojoj sam bila dula požalila: “Sve mame uživaju sa svojom bebom, samo se ja mučim i oko dojenja i uspavljivanja i šetnji…” I zaista, većina novih mama, naročito prvorotki, ima takav osećaj. Jer im deluje da niko sem njih nema tih problema.
Ali nije baš sve tako kako izgleda. I samo nam se čini da su sve druge porodilje na visini zadatka i da im sve ide od ruke.
Istina je da savršene mame ne postoje, da superporodilje postoje samo u pričama (recimo u ovoj) i da ste vi jedna sasvim stvarna i normalna mama, puna briga, nedoumica i sumnji u sebe. Svakog dana ćete manje brinuti, imati manje nedoumica i više samopouzdanja. I dok se okrenete, imaćete nove brige, sasvim drukčije od onih postporođajnih.
Evo, ja sam se okrenula i sad se žurim da ovu bebu s donje slike vodim u školu. Ako imate neki pametan predlog za užinu, pišite.