Elem, superžena, kad zatrudni, postane supertrudnica. Ne, ona nije super trudnica, već supertrudnica (spojeno). Nije super, već je iznad ostalih, vrhunska i po svemu sudeći svemoguća. I nije ona neka tamo, nego ja, a možda i vi. Ali lakše je kada pišemo o tamo nekoj koja nije mi. Pa ću tako i pisati.
Foto: freestock.org
Supertrudnica ne zatrudni slučajno, već planirano. Pa nije ona neka tamo da ne zna šta je kontracepcija i da se tamo blamira trudna pred popom u crkvi. Ili ako ne veruje u Boga, onda da se ne misli da se udaje što mora, nego što želi. I ne samo što je planirana trudnoća nego su bebu dobili iz prvog puta, eventualno iz drugog. Pa njene jajne ćelije su savršene, a i spermatozoidi izabranika njenog srca su ko iz knjige za biologiju.
Njena beba je napredna i krvna slika u trudnoći perfektna. Pa neće valjda suplemente da koristi? Pročitala je sve knjige da bi znala šta da očekuje dok čeka bebu. I čudi se kad neka druga trudnica u školici za trudnice pita šta su to Kegelove vežbe. Ne nosi pojas za stomak jer nosi baš onoliko visoko koliko treba da joj ne treba i da joj se ne piški stalno, a opet dovoljno nisko da kasnije može lepo da spusti bebu kad se bude porađala. Naravno prirodno, odnosno vaginalno. Ne povraća, i ima super apetit, ali se nije ugojila više nego što u knjigama piše. Hemoroide nema i to prepisuje svom kretanju i zdravoj ishrani (a ima i dobru genetiku).
Šta još radi ta naša trudnica
U seksu uživa ko nikad pre i sama seče sebi nokte na nogama. Na stomaku nema strije, a ispod pupka, koji joj se nije onako gadno ispupčio, pojavila joj je linea negra pravilno i lepo kao da ju je neko nacrtao kanom. Ne zna šta su to grčevi u nogama pošto unosi dovoljno magnezijuma kroz sirovo voće i povrće. Svekrvinu supu s mnogo vegete ne jede, ni zelenu salatu ni sušeno sirovo meso, ni fetu, ni tunjevinu. Čitala ona pametnica gde sve listerija i toksoplazma mogu da se zavuku.
Ta ista supertrudnica može sve sama: pa ako je trudna, nije bolesna i nema potrebe da joj svekar pere jabuku ili ne daj bože oljušti jer, ako je trudna, nije prestala da jede ljusku. Dabome.
Sama sve radi po kući. To je ista ona superdomaćica o kojoj se onomad pisalo. Naravno da radi sve isto kao i pre trudnoće, a katkad i više jer ima neke neopisive nalete energije. Pa ide i na jogu, i trči, i vozi bajs i radi do nedelju dana pred porođaj… A evo šta radi kad se porodi.
Ajde sad malo ozbiljno
Naravno da je i ova supertrudnica iskarikirana, kao i superdomaćica. No, doskora uopšte nisam razmišljala o toj pojavi. Iako sam donekle i sama bila skoro pa supertrudnica. Ali dogodilo se to da je moja drugarica (isto supertrudnica), po drugi put trudna, dobila dijagnozu koja je podrazumevala da će možda morati da miruje. To ju je, naravno, uznemirilo, naročito zato što je prvu trudnoću savršeno podnela. Rekla sam joj da ne očajava a onda sam se nakon razgovora prvi put zaista udubila u taj osećaj.
Neverovatno, toliko žena oko mene je moralo da miruje u trudnoći i ja sam im olako govorila da izdrže i da će proći. A zapravo se nijednom (evo priznajem) nisam zaista zapitala kako im je. Na obuci za dulu naucila sam i da se više fokusiram na osećanja trudnice i porodilje. Jer ona su toliko važna. A ne možete znati kako se neko oseća ako se zaista ne stavite na njihovo mesto. Iliti dok ne obujete njihove cipele, kako vam je lepše.
Dok sam razmišljala o tome kako je budućoj majci koja mora strogo da miruje, setila sam se svih “mirujućih” trudnica. Koleginice koja je zbog placenta previje ležala čitavu trudnoću, kume koja je nosila blizance i rizičnu trudnoću. Drugarice koja je imala dvoje dece i u trećoj trudnoći je počela prerano da se otvara. Setila sam se cimerki sa patologije. Bila sam tamo tri-četiri dana zbog prenesene trunoće a one su tamo bile tri-četiri meseca: zbog oboljenja bubrega, visokog pritiska… Koliko su one odjednom postale velike u mojim očima!
Novi ugao gledanja
Mislila sam da sam ja bila super trudnica: vozila bajs dok mi stomak nije bio do zuba, vežbala jogu, špartala po gradu uzduž i popreko i nekako sam potajno uvek bila ponosna na sebe zbog svega toga. Ali sada vidim koliko je lako biti super kad ti je sve super. Kad je najgora stvar koja ti se pojavila bilo trčanje u ve-ce prva tri meseca i onda gorušica još koji put do porođaja.
Odjednom su mi postale supertrudnice te koje leže, miruju kako njihove bebe ne bi došle pre vremena, uzdržavaju se od seksa jer im je zabranjen čitavu trudnoću, paze šta jedu kako bi im rezultati krvi bili dobri… Još više sam se divila drugarici koja čeka četvrto peto dete i koja piše o mukama trudnica na svom blogu Mama iz magareće klupe. Jer treba biti hrabar pa želeti jos jedno dete i još jedno i još jedno znajući kakva sve trudnoća može biti. Čak sam se postidela kako sam mogla ikad da veličam nas koje sve možemo i kojima je sve bilo dozvoljeno i koje ni zbog čega nisu morale da se brinu.
Ali mi je bilo drago da sam barem sada shvatila koliko su te mame posebne, koliko je njima bilo teško i koliko su pregurale preko svojih leđa da bi došle do bebe. I divim im se, i to više nego onim koje voze rolere ili rade stoj na rukama u osmom mesecu. Kad već moram da biram. A pošto u stvari ne moram, odahnula sam i mogu lepo da se divim svakoj trudnici: i onoj koja sve može i uživa i onoj kojoj je svašta zabranjeno i stoički izdržava.
odrazumevala da će možda morati da miruje. To ju je, naravno, uznemirilo, naročito zato što je prvu trudnoću savršeno podnela. Rekla sam joj da ne očajava a onda sam se nakon razgovora prvi put zaista udubila u taj osećaj.