Blago tebi (iliti Svakom je svoja muka najteža)

Sinoć sam se dopisivala s jednom drugaricom preko mesindžera kada me je Marta pozvala. Bilo je već odavno prošlo vreme za leganje (u devet u krevet), i one nisu spavale. Kratko sam joj napisala da moram da idem jer još nisu zaspale. Ona mi je napisala da zna i da ni ona njena ne spava. Ali meni to nije bilo dosta, pa sam joj napisala da je lako njoj s tom jednom (sećajući se koliko je zaista bilo lako s jednom bebom) i kako ja imam dve i da uvek jednja od njih dve neće da spava.

Drugarica koja se nimalo ne oseća kao da joj je lako dobila je želju da mi dočara kako nije to baš pesma ko što ja mislim, pa je dodala: juče do ponoći nije htela da spava, ni na rođendan nisam mogla da odem… I srećom pa sam se dopisivala s njom i mogla da pročitam svoju idiotsku rečenicu (kad izgovorite, pogotovo ishitreno, brzo zaboravite i ne razmišljate o njenoj težini) i zaustavim se. Umesto da nastavim suludo i ničim izazvano takmičenje kome je gore (naravno, sad se tu pojavljuje i pitanje: Jesu li deca ukras sveta samo u pesmi?).

A onda sam samo napisala: svakome je svoja muka najteža. I jeste! I uvek će biti! Možete da navedete sto i jedan argument i nema tu kome je realno teže; svima je najteže kad je teško. I nema potrebe da se muke porede i mere. Eureka! Kao da to ne treba da znamo već. Znamo, ali nemamo vremena da o tome mislimo.

I tu shvatim kako mi je obuka za postpartum dulu pomogla da malo više čujem šta drugi kažu i zaista razmislim kako je njima, umesto da istovremeno razmišljam kako je meni. Nisam ni znala da to radim. Mislila sam da je normalno da, ako mi drugarica kaže da nije bila kod frizerke dva meseca, ja njoj kažem: ajde, ćuti, šta se žališ, ja nisam bila šest meseci i nisam zbog toga smorena. A nije normalno! Jer možda meni ta frizura ne znači ništa da bih se osećala dobro, a njoj jako prija. I umesto da pričam koliko ja nisam bila, mogla sam da se stavim u njenu kožu, shvatim da joj je to potrebno i kažem joj da se nadam da će uskoro ići.

Nisam razmišljala o tome da li je u redu da kada neka drugarica kaže kako je preumorna jer tri meseca nije spavala, ja izustim: ti tri meseca ne spavaš, a ja godinu dana, šta ja da kažem?! Umesto da kažem najprostije da je razumem da joj je teško i da se nadam da će se uskoro pošteno naspavati. To je ono kad vam je jezik brži od pameti. I jako se sada kajem. Jeste, kriva sam. I kajem se što sam imala ishitrene reakcije.

Ne, nisam ja loša drugarica. Ja sam ljudsko biće koje, poput vas koje čitate, nesvesno čini pogrešne stvari. No, vreme je da stanemo tome na put i da se potrudimo da to što manje radimo.

Oduvek sam volela one naslove: deset sitnica koje će promeniti vaš život, ili pet stvari koje ne smete da kažete novopečenoj mami i sl. Pa stoga, iako naslov ne glasi deset razloga zašto je blago tebi, evo nekih predloga. Da manje kukamo, i manje se hvalimo. Rečju da ne budemo hvalisave kukavice (koje kukaju a ne koje se plaše). I da više čujemo i više razumemo onoga sa kim razgovaramo.

Primetićete kako “ni jadna ja, blago tebi” nije u redu, kao ni “jadna ti, ja sam tako srećna što nemam tih problema”.

1.  Moje dete nikad nije bolesno, pu-pu. Razmislite opet. Upravo vam se žena požalila da joj je dete prehlađeno već treći put, a vi joj govorite kako vaše dete nema tih problema. Stavite se u njen položaj. Porazgovarajte s njom o tome šta bi moglo da pomogne u toj situaciji, zaboravite na sebe i svoju savršeno zdravu decu (koja, baj d vej, ne postoje).

2. Ti barem imaš nekog da ti pomogne! Drugarica vam kaže da joj je teško s obavezama oko kuće i bebe jer joj je mama već pet dana bolesna i ne može da dođe ništa da joj pomogne a baš treba da sortira zimske stvari, nema šta da obuče a već zahladnelo. I tu umesto da sledi priča da razumete kako joj je teško što nema koga da uskoči, ili da joj kažete kako ćete joj pričuvati bebu dok nađe jaknu, kažete joj kako ona barem ima mamu da joj pomogne kad nije bolesna a vaša mama živi u drugom gradu i ne možete da je zovnete da skokne kad vam zatreba, a vi na sve to imate dvoje/troje/četvoro dece, a ona samo to jedno. (Ispadne da je jedno ko nijedno.) Ta mama se požalila (da je bolje volje, ne bi), poslednje što treba je da je neko ubeđuje da zapravo nema prava da joj bude teško.

3. Moja deca sjajno jedu, da kucnem u drvo. Dok me neko ne pita, ne govorim kako moja deca dobro jedu. Jer bila sam nebrojano puta prisutna kada mama onako poluočajna kuka kako njeno dete neće da jede voće i povrće a onda se nađe neka mama koja kaže: “Iju, svašta, moj sve jede! Ne bira! Od jabuke do brokolija”. Malo neumesno, složićete se. Još ako doda: “Što se i vidi po njemu/njoj”, a poznanica je dva minuta pre toga izgovorila kako joj je dete i mršavo baš zato što bira hranu… Da, pomislićete da eto barem može da je pita za savet o ishrani, ali umesto isticanja kako ona nema tih problema, mogla je ponuditi odmah neki spasonosni savet. Ili je samo slušati. To sam isto zaključila, mi žene uglavnom želimo da nas neko sasluša i razume. Čak ne ni da nam reši problem, već onako da nas shvati.

4. Baš tebe briga kad imaš muža koji radi u državnoj/stranoj firmi/kod kuće. Kao što možete da primetite, šta god da vaš muž radi, ne valja, odnosno u boljoj je poziciji nego njen. Ako radi u državnoj, onda blago tebi što ti muž dolazi u tri kući (i podrazumeva se pomaže ti oko dece). Ako radi u stranoj, onda se razbijate od para i ti nemaš brige. Ako radi od kuće, onda kao da ne radi. Kao da je na raspolaganju ceo dan. Prosto ne možete ljudima udovoljiti.

5. Još plače? Moje dete je sjajno prihvatilo vrtić. Mislim da je posle izjave da njena deca nikad nisu bolesna, ovo jedan od komentara koji najviše pogađa mame. Jer mame vole da su im deca zdrava i srećna. Da se razumemo, sva deca (dobro, većina) negoduju kad krenu u vrtić, samo su neka više u tome ekplicitna a neka manje. I svakoj mami je poprilično teško da se nosi sa suzama svog deteta, a ono što dodatno može da oteža jeste komentar mame čije dete ne plače pri ostavljanju: “A vi još plačete? Moja uživa. Neće kući”. Kad čujete taj komentar, verovatno ne stignete ni da pomislite nešto jer ste u šoku. Onda kad izađete iz šoka, nije vam jasno odakle joj ideja da vam to nabije na nos, a onda pomislite: bože, zašto ovo dete neće kući, zar kod kuće nije najlepše. Pri tome, uzmimo u obzir da je dete već provelo šest-osam sati u vrtiću i da je to verovatno zadovoljilo njegove potrebe za društvom.

I ima toga još, još mnogo. Pre nego što ću završiti tekst, pitala sam u grupi Mame Novosađanke (ko se nije priključio, nek izvoli) da mi mame kažu šta ih nervira kad im drugi prokomentarišu a misle da je neumesno. Dobila sam gomilu odgovora i shvatila da ne bi stalo ni na deset strana, i da ću definitivno napisati tekst “100 stvari koje mame (Novosadjanke) ne vole kad im kažete” (iako je relano napisano i mnogo više primedbi). Tako da, biće još priča o stvarima koje nam smetaju samo zato da bismo se osvestile da su tu. I da smo mi te koje slučajno (retko zlonamerno), brzopleto kažemo i ostanemo žive (i nesvesne da smo bilo šta pogrešno rekle). I da iste te mi možemo biti bolje od sebe samih.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *