U kom svetu više živimo: virtualnom ili stvarnom?

Ne znam kako vi, ali ja sam donedavno živela malo polustvarno a malo poluvirtualno. Kažem donedavno jer sam odlučila da malo batalim virtualni svet. A kad kažem malo batalim, mislim da se razumemo na šta mislim. Ne mislim da skoknem jednom u nedelju dana da proverim imejl, već onako da vidim šta ima onlajn u dva navrata. Jednom pre podne, i jednom po podne ili predveče.

Kako sam došla na tu genijalnu ideju… Hm, pa u nekoliko navrata sam se zabezeknula koliko je postalo normalno da ako postojiš, onda da si onlajn.

Prvi navrat: Čekam drugaricu pola sata u kafiću, ona stiže i konstatuje da joj nisam poručila čaj. Naime, drugarica je kasnila, najlepše mi se izvinila na vacapu i dodala da joj naručim crni čaj. A ja pobogu nisam videla! Što jeste čudno, jer ja sam ranije uvek sve videla iste sekunde kad stigne, osim kad je neka baš velika gužva. A nikad nije baš tolika gužva da ne mogu da bacim oko. I našvrljam poneko slovo.

Drugi navrat: Uključujem net i vidim pet poruka na mesindžeru: da li se kaže virtuElni ili virtuAlni, molim te mi pogledaj u Pravopisu, hitno mi je. Hm. poslato pre pet sati. Hitno? Gledam propuštene pozive, pa ulazim u SMS. Nema ničeg. Zaključujem da drugarici nije bilo toliko hitno. Čujem posle da se snašla. Neko je bio onlajn. A taj neko sam ranije bila ja. (I ako nekog zanima, može i sa A i sa E, ja sam ovog puta stavila virtuAlan da bi se bolje slagalo uz stvarAn)

Treći navrat: dolazim kod knjigovođe i ona me pita gde mi je neki papir. Ja: nisi mi rekla da ponesem. Ona: Jesam, poslala sam ti poruku preko vajbera pre sat vremena. Hm!

Online sam, dakle postojim

Znači kad mi neko nešto pošalje onlajn, podrazumeva se da će mi to odmah stići. A ako mi odmah i stigne, to znači da sam ja to odmah i pročitala. Tako stoje stvari…

Pa sam tako došla na idejicu da ljude lagano navikavam da me: ako je hitno – zovu. Ako nije hitno, ali je bitno – pošalju SMS. Ako nije ni hitno ni bitno – pišu na vacap, vajber, mesinžer, a odskoro i na instagram.

Ne znam kako vi, ali počela je da me jako boli glava. Uznemirava me zvuk. Grupe razne odavno sam stišala, ali ne mogu ponaosob da stišavam ljude, pa otud čujem zvuk. Da, kada mi zasvetli lampica, ne obradujem se često jer toga uvek ima previše. Čak i ako postoje samo aktivna dva četa, opet mi treba vremena i moždanih ćelija da procesuiram informacije.

Znate kako bebama prestimulacija nikako ne prija. Svi ti zvuci, boje, sve je za njih novo i onda kad dođe vreme za spavanje, a one vrište. E tako se osećam. Kao da sjajno hendlujem situacijom, na sto frontova (čitaj: sto četova) i onda me spopadne iznenada neka nervoza a da ni sama ne znam zašto. E pa zaključila sam: smeta mi što mi na gomili aplikacija iskaču poruke. I ima mnogo obaveštenja: čiji je rođendan, šta se desilo na današnji dan, ko je šta objavio ili ko me čeka da odgovorim idem li na neki ivent.

Smeta li vama?

Možda niste toliko onlajn kao ja, koja da tako kažem i radim online. Možda jeste, ali niste toliko osetljivi na mnoštvo informacija. A možda ste i osetljivi a da toga niste ni svesni.

Mislila sam da volim da budem na Mreži. Da mi prija i da bih bez telefona (čitaj interneta) bila kao luda. A onda mi se dogodilo da odem ceo dan na izlet i da sasvim slučajno zaboravim telefon. Da mi se isključi telefon a da nemam struje (na kampu). Da mi ukradu telefon, i da niko čak ne može ni da me dobije nekoliko dana. Zadovoljstvo koje sam osetila bilo je preveliko!

Ali očito ne dovoljno veliko da svesno odlučim da napustim taj virtualni svet. Ili barem pobrišem neke aplikacije.

Opravdanja za virtualni svet

Uvek pronalazim neke razloge. Pa kako ću se bez vacapa čuti sa V, i I, i D, i drugom I, i P… koji ne žive u Srbiji? Kako ću objaviti da sam objavila tekst o Ratu u doba interneta ako nemam FB? Kako ću moći da učestvujem u pripremama za Osmi mart u doba vajbera bez vajbera? Da li je moguće da ću bez gugl mepsa naći tu ulicu na Telepu u koju treba da idem?

Kapirate. Mnogo je razloga da držimo telefon u rukama. Jer pametni telefoni su mali kompjuteri. Ne služe samo tome da se nekom javimo, već i da guglamo, da nas podseća da pijemo vodu, da beleži kad treba da dobijemo, da izmeri koliko smo kilometara danas prešli, da naručimo hranu, platimo parking…  U prevodu da radite sve. I da se pitate: kako je moguće da su ljudi mogli da žive bez tih aplikacija? Kako je moguće da su mogli da opstanu bez telefona u rukama?

Dokaz da ste preterali

A da mnogo držite telefon u rukama, možete znati po tome što ste nekad nervozni bez očitog razloga. Po tome što vam nekad utrnu prsti. Znate sigurno: kad ležite u krevetu i dugo kuckate i u jednom trenutku ne osećate mali prst. Takođe, sigurna potvrda da dosta držite telefon u rukama jeste: da su deca to primetila. Koliko puta ste samo čule: mama, ostavi taj telefon! Možda je vaše dete malo, i još ne priča. Ali sam sigurna da plače kad gledate u telefon a ne u njega. A ono što je još gore: veliko je, i priča, ali kad vas vidi s telefonom, ućuti. Krenulo je nešto da vas pita, ali je odustalo jer zna da ga ne čujete. Ili ako ga čujete, zna da ćete mu reći da SAČEKA. (Nije vam se desilo? Blago vama!)

Pre neki dan je jedna starija gospođa na igralištu na moj komentar da je igralište koje su sagradili između naših zgrada divno rekla: Da, lepo su ga ogradili da mame mogu da bulje u telefone a da im se deca ne izgube! Pomislila sam: bože kako joj je zloban komentar. A igralište preslatko! A onda pogledam: četiri mame; jedna priča telefonom, druga kucka  a ostale dve fotografišu telefonom decu kako se ljuljaju i klackaju.

Ne, neću sad MOMalisati, u prevodu moralisati i praviti se bolja od drugih mama. I sama fotkam decu na igralištu, i sama se javljam na telefon, i sama kuckam dok se deca igraju. Ali sam se osvestila.

Mali koraci ka stvarnom svetu

Prestala sam da kuckam dok šetam. Osim kad baš nije jaaako hitno! Koliko lepih stvari vidim oko sebe.

Prestala sam da se dopisujem naširoko i filozofiram u četovima. Osim kad baš nije jako bitno! (ili me ponese tema). Koliko sam uštedela vremena objašnjavajući neke pogrešno protumačene reči.

Prestala sam da uzimam telefon kada sam s decom. Osim kad zvoni. Ili kad je hitno ili bitno. Koliko sam spokojnija.

Prestala sam da gledam u telefon dok kuvam. Osim kad zvoni. Koliko su mi ukusniji ručkovi (čitaj: manje zagoreli).

Prestala sam da koristim net kad sam van kuće. Ne zato što sam stipsa, već zato što želim više od života. Mislim onog oflajn. Znate onog, kad niste onlajn.

Volela bih

da sam još manje na netu.

I više u realnom svetu.

A sad idem po pincetu.

Jer virtuelno čupanje obrva i dalje je sajens-fikšn.