Dan zaljubljenih u doba kuliranja

Juče sam saznala da je Dan zaljubljenih. Mislim, znam ja kad je (urezalo mi se još davno u glavu kad sam razbijala istu tu glavu kako da ga provedem najbezbolnije), ali nisam na njega obraćala pažnju ove godine dok mi starija ćerka nije sinoć rekla: sutra je Dan zaljubljenih, nacrtaću Aleksi srce i pokloniti mu. Jedva čekam.

“Divno”, izustila sam kroz kez. I umesto da se poradujem toj činjenici kao svaka druga normalna mama i da nastavim da radim šta sam već radila, ja sam morala da počnem da lupam glavu (opet glava, nešto mi glava ne izlazi iz usta od početka teksta) da li smo odmalena naviknuti da tog dana nešto posebno treba da se pokloni i dobije. Crtež, cveće, parfem, sat – ne ulazim u to koliko će neko ispoljiti svoju kreativnost ili finansijsku mogućnost.

Ima šest godina i već je naučila da se za Dan zaljubljenih nešto nekom poklanja. Da se govori o tome. U tom uzrastu takoreći viče (jer su mali, a buka je u hodniku vrtića i onda vole tako da se deru kolektivno da bi ih neko, jelte, čuo).

dan zaljubljenih crtez

Ma pusti decu da budu slatka i da se raduju kad već imaju povoda, pomislila bih kad ne bih bila ja. A pošto jesam ja, ne mogu a da se ne zapitam da li to stvara prevelika očekivanja u budućnosti.

Ne, nije to nikakva filozofska tema nad kojom treba sad da sedimo i da se zamislimo (mada se, eto, ja jesam malo zamislila). To je samo jedno pitanje na koje bih volela da odgonetnem. Jer sve bi to bilo u redu da je to samo znak pažnje prema voljenoj osobi. I ta osoba se oseća divno kada (ako) to dobije. Po nepisanom pravilu, još je lepše davati, pa se tako i osoba koja nekom nešto daje oseća fantastično.

A šta kada toga nema? Kada, evo nagađamo, jedna od dve osobe ne misli da je to neki “big dil” i kako je to dan kao i svaki drugi i nije potrebno nešto ga posebno dizati u nebesa. Evo ne moramo više ni da nagađamo: hajde da konkretizujemo. Meni moj muž neće danas ništa nacrtati, napisati, kupiti, pokloniti. Znam to provereno. Kao što nije nijednom za ovih deset godina (jednom mi je za Dan zaljubljenih doneo ružu nakon što se vratio iz svekrvine kancelarije, i naravno zahvalila sam mu se što mi je preneo poklon od svekra).

Apsolutno mi to ne smeta. (Više.) Ni trunku se ne osećam zapostavljeno ili nevoljeno. Ali ne mogu reći da je uvek tako bilo.

Nekada davno za Dan zaljubljenih

Moj dnevnik kaže da sam se 14. februara davne 2000. (mnogo pre nego što ću upoznati svog muža) osećala užasno jer moje tri cimerke odlaze da se nađu sa svojim momcima a ja provodim dan jadna i sama (mnogo su gore stvari pisale, ali ovo je dovoljno da vam bude jasno). Da ne skrenemo s teme, nije ništa strašno što njih tri imaju momka, a ja sam sama, ali mi je malo strašno

drvena slagalica
Foto: Claudia Assad

što sam se baš tog dana osećala tako. Prethodni dani, kao i dani posle tog, bili su, prema pisanim dokazima iz dnevnika, divni, iako sam ja bila sama i bez partnera. Dakle, to je očito dan kada sedneš i samosažaljevaš se ako si sam.

 

Takođe, desetak godina kasnije, to je dan kada si trudna. Osmi mesec. Razdragana i srećna igraš se sa starijim detetom. Kupila si mužu knjigu koju znaš da će mu dopasti (voliš da daješ, uživaš što će se obradovati). Oduševio se. “Ja tebi ništa nisam kupio!” “Ma nema veze, znam da ja ti mene voliš.” Veselo nastavljam dan.

Uzimam telefon. Prepun vacap slika koja drugarica je šta dobila od svog momka/verenika/muža. Zaključujem da na FB bolje da ne idem.

Znači druge žene mogu da dobiju poklone a ja ne. Sjajno. I njih muževi vole, ali eto rešili su to da pokažu nekim gestom.

Možda to ne bi bilo tako strašno da nisam bila trudna. Ali hormoni su počeli da lude. Malo plakala, malo se opet samosažaljevala. Ono “znam ja da ti mene voliš” prestalo da pije vodu. Sad mi treba ono: pokaži mi da me voliš. Dakle, to je očito dan kad sedneš i samosažaljevaš se, iako nisi sam, ali nisi dobio poklon.

Danas

Sve je to bilo pre sto godina, malo iskarikirano, malo i ne, ali ne mogu tačno da se setim momenta kada sam prestala da se bavim time jesam li nešto dobila za Dan zaljubljenih ili ne; jesam li izašla na večeru ili ne; jesam li čestitala svom dragom taj Dan kojem se toliko pridaje značaj.

Ne znam jesam li se pomirila s time da je on takav i da od njega neću dobiti nikakav gest na Dan ljubavi, ili sam konačno shvatila da mi ne treba gest da mi potvrdi da ljubav postoji. Ne znam da li da mi bude drago što sam konačno taj dan počela da tretiram kao i svaki drugi dan (da sam ga eto čak i zaboravila), ili da mi bude krivo što me je muž uspešno uveo u doba kuliranja, gde nijedan dan ne treba da bude crveno slovo u kalendaru. Ali znam da ću, ako Gala dođe kući i kaže da joj Aleksa nije ništa nacrtao, reći: ima dana, ne mora baš danas da ti nacrta. A i uvek možeš sama sebi nešto da nacrtaš.

Kad smo kod toga da uvek sam sebi možeš da nešto nacrtaš, čitaj pokloniš, odoh sebi da naručim knjigu preko neta. možda mi ne treba gest ljubavi prema sebi, ali nije loš povod da se častim.

Šta vi mislite o Danu zaljubljenih? Pridajete li mu značaj ili kulirate?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *