Nekada davno (ali ne toliko davno) u jednoj ne tako najsrećnijoj zemlji na Balkanu živeli Adam i Bojana… Koji nikako nisu mogli biti potpuno srećni dok se nisu sreli. Elem, našli se oni tako napokon, od prvog momenta zavoleli i odlučili da žive srećno do kraja života.
Da, kao u bajkama. I da bi im život postao potpuna bajka, odlučili su da imaju bebu. Ni manje ni više nego devojčicu Galu (pa sad, ako bude bio David, voleće i njega).
Polovina aprila (2010): saznajemo da ćemo polovinom decembra (termin 16. decembar) dobiti bebu.
Polovina jula: saznajemo da ćemo polovinom decembra (i dalje termin 16. decembar) dobiti devojčicu. Cela trudnoća prolazi sjajno…
Šest dana posle termina: na CTG-u nijedna kontrakcija, al ajde da me pregledaju na poliklinici. Dr: otvoreni ste tri-četiri prsta, počeo je porođaj (e svašta, a ja ništa ne osećam!), ajde vi odmah u porodilište. U liftu zovem muža i vrištim od uzbuđenja u slušalicu: počeo je porođaj, dolazim kući, pa odmah u porodilište. Adrenalin skočio, ne znam kako sam se obrijala onako uzbuđena… Sva sam se nekako tresla od uzbuđenja. Mm mi puštao divne pesme… Presrećni krećemo posle nekoliko sati u porodilište.
U porodilištu kažu da dođem sutradan (svašta, a meni rekli da je porođaj počeo), pa se ipak predomišljaju jer je smanjena količina plodove vode. Odlučuju da ostajem. Ljubim se s mužem i odlazim na patologiju. Tamo dinamično. Srećem po hodnicima devojke koje znam iz školice, pa iz čekaonica raznih… Stalno nam mere temperaturu, pa pritisak, pa rade CTG, pa vade krv, i onda ukrug… I skroz je zanimljivo. I bila bi patologija za čistu peticu da cimerke nisu gledale Pink sve vreme i da nisam bila prisiljena da čujem šta se dešava na Farmi. Srećom pa imam divnog muža, koji je skoknuo i kupio mi mp3 plejer, narezao mi super muzikicu i doneo Bukovskog da čitam (e sad kad sam naoružana, Farma mož’ da traje 24 sata…)
I dalje nema kontrakcija, već je prošlo sedam dana od termina, CTG uredan, plodova voda smanjena, ali je ima dovoljno (ipak?!)… Doktorica predlaže indukciju za sutradan u osam ujutru. Ja se smorila… Tako sam želela da sve to prirodno krene… Dobijam ricinus u jedan i zabranu da bilo šta jedem do ujutru (juuuuu, pa kako ću izgurati bebu posle gladovanja od 17 sati, brinem se ja; srećom pa smo tog dana imali pasulj s kobajom za ručak) Inače, sve vreme molim Galu da krene pre zore… Muž mi bio oko osam uveče, ja mu kukam kako sam već jako gladna, ništa se ne bojim, majkemi, samo bih malo jela. I žalim mu se kako me ricinus ne radi. No, samo što sam se požalila, otrčala sam u ve-ce. Olakšanje. Slikamo se, ljubakamo, i on odlazi jer mu oko devet dolaze drugari.
Nešto posle devet: osećam neke kontrakcije (onda sam ukapirala tek razliku između lažnih i pravih), na oko pet minuta, i traju oko 45 sekundi. Ništa, ustanem i počnem da se šetam s muzikom u ušima. Odlučujem se za Colplay.
Deset sati: govorim sestrici kako imam kontrakcije na oko tri minuta i traju minut. Kaže mi da sačekam još, pa će zvati dr. Šaljem mm poruku (i samo još drugarkama s Ringeraje) da je počelo. On odlepio, još mu tu drugari… Počinju sve jači trudovi i ja sam srećna što je sve počelo pre indukcije (sad, da l’ je Gala poslušna il je ricinus učinio svoje…). Sad prelazim na Pulp. Puštam omiljene stvari i dišem. Sve vreme dišem (naučila bojanica u školici).
Od ponoći do pola jedan: nas tri na tri ve-ce šolje. Svaka ima svoju. Pričamo u pauzama između kontrakcija. Nas dve koje dišemo ubeđujemo treću da diše jer će joj biti lakše, al ona se ne da. Ćuti i trpi. Odustajemo. Ja stavljam opet slušalice i slušam Ejmi Vajnhaus. Back to black. Dolaze još tri devojke. Neću da budem nekulturna; skidam slušalice i ćaskamo. Nas je šest na tri vece šolje (jeste da smo nas tri već bile, ali šta ako nam se opet priode?). Jedna je četvorotka i kaže da nikad nije bila ovakva gužva. Šaljem poruku najboljem drugu kako je porođaj zasad baš zabavan. Tuširam se, jako mi prija vreo tuš. Vidim babicu kako dolazi po mene i brzo zovem muža da mu kažem da ga volim i da se čujemo kad rodim Galu malu.
Pola jedan: isklistiranu i istuširanu babica me vodi u pretporođajnu salu (tu tek ukapiram da će me ona poroditi i jako se radujem jer mi se baš dopada). Kači me na CTG, uključuje stimulaciju. Skroz sam opuštena i jako uživam u minutu između kontrakcija koji postaje sve kraći. Pored mene smeštaju onu četvorotku (koja će mi kasnije biti i cimerka u sobi), a do prozora neku ribu koja vriiištiii. Dakle, najgori deo porođaja bila je ta Vrištalina, koja mi je toliko pokvarila ugođaj… Još je ona išla prst ispred mene i stalno sam mislila: ju, sad kad se ja otvorim još jedan prst, garant ću i ja odlepiti…
Od jedan do dva: buše mi vodenjak, voda mlečna, bež, superiška. Otvorena sedam prstiju (samo?). Bila sam ubeđena da sam bar osam-devet, jer su bolovi sve jači, češći, pauza gotovo da se i ne sećam… Nekako izdržavam. U dva navrata sam povratila na vrhuncu kontrakcije. Samo ćutim, dišem i trudim se da me Vrištalina ne nervira mnogo.
Od dva do tri: dišem, ali više ne mogu onako da sikćem (da sam jela, možda bih i imala snage), već više dahćem. Vrištalina vrišti, četvorotka ćuti i diše, a ja dobijam napone. Zovem babicu, koja odmah dotrčava i govori mi da ne napinjem jer nisam još skroz otvorena. A meni se guraaa. To mi je bio najstrašniji deo. Napinje me, boli, a ne smem da guram, a jako mi se to radi. UF! I posle otprilike 15 minuta, sestrica zove doktora da me pregleda, on kaže: deset prstiju, al moraš da spustiš bebu. Nikakav problem (jedva sam čekala da se napnem)! Iz cuga sam je spustila da se vidi čuperak. Ajmo polako na noge i u porođajnu (jeeeee, kraj, evo, samo što nije gotovo, ju, pa nije toliko strašno).
Guraj, stani, guraj, stani, guraj, stani – gotovoooo!!! (šta, to je to? juu, pa baš je bilo lepo) Pokazuju mi bebu, a ona crnu dugu kosu (nije ni čudo, koliko sam gorušice imala)… Daju mi je da je poljubim, ljubim je i nije mi gadno ni što je sluzava ni sirasta ni krvava, ma ništa. Predivna mi je. Oni je kupaju, mere, šta već rade, a ja joj priiičam, pričam, ne znam šta joj nisam rekla, a ona sisa ruku, cokće, srećetina. Babica mi traži telefon da je slika. Potom su svi otišli i Gala i ja smo ostale same. Kažem joj: ajde da zovemo tatu da mu kažemo da smo se rodile. I bi tako!
(priča u celosti, bez slika, objavljena na Ringeraji)