Kad dođe druga beba

Posvećen Milici i svim mamama koje su dobile drugo dete i rastrzane su na dve strane, ne znajući kuda će pre i šta ih je snašlo

Oba puta kada sam bila trudna provodila sam vreme na forumima (Ringeraji i Demetri). Uživala sam dopisujući se sa ženama koje su prolazile kroz isto što i ja. I sećam se momenta kada je jedna od forumašica (koju sam i upoznala u pravom životu i sada smo prijateljice) otvorila temu «Šta mi je ovo trebalo?!». Naime, pisala je o tome koliko joj je teško otkad je dobila drugo dete, toliko da se čak zapitala šta joj je to trebalo. I želela je da čuje da li se to još nekoj mami dešava. Ono što je strašno jeste što su je skoro sve žene osudile, ponajviše one koje nisu mogle da dobiju dete (potpuno razumljivo, one toliko žele dete a ova se žali što ima dvoje i kuka kako joj nije lako). Bilo je i mama koje imaju dvoje-troje i naravno, nikada u životu im nije prošla takva misao kroz glavu (Naopako! Pa one vole svoju decu!). Ja je nisam osudila jer nisam znala kako je to kad imaš dvoje dece a nisam baš mogla ni da je razumem jer, kao što rekoh, nisam znala kako je to kad imaš dvoje dece. Tad sam bila trudna po drugi put, ali nisam mogla ni da zamislim da će mi biti teško. Prvo, zato što mi je prvo dete bila divna i zahvalna beba (zato sam tako brzo i želela drugo), a drugo, zato što i inače volim da gledam život kroz ružičaste naočare i nisam želela da mislim o tome da drugo dete može da mi zagorča život.

Tako je i bilo. Nisam sebi dozvolila da mi Gala nedostaje i da o njoj mislim sa setom. Naravno da sam mislila, ali tad bih uputila koju rečenicu Marti u smislu: kako će se tebi sestra obradovati i tako… Ali, da sam tugovala – nisam. Da sam mogla – mogla sam. Ali sam odlučila da to ne radim ni sebi, ni bebi. Jedini put kad sam skoro pa skliznula u emotivnu provaliju bilo je kad su mi došli pod prozor. Baba i tata su je doveli da mi maše. Dotad sam mogla da budem kul, da se pravim kao da mi ne fali, ali kad mi je došla tako blizu, knedla mi se stvorila u grlu. Skakutala je veselo po baricama a onda digla pogled i hipnotisala me onim velikim plavim očima. Mogla sam istog momenta da počnem da ridam i da ne prestanem dok ne odem kući i ne zagrlim je. Brzo sam zgrabila Martu iz krevetića i podigla je da je vide (čitaj sakrila sam se koliko god sam mogla) a onda se više i ne sećam jesu li oni otišli jer je padala kiša ili sam ja otišla pod izgovorom da Marta želi da sisa (da ne bih plakala kao kiša). I zaista mi to nije prijalo. Osećala sam se nelagodno i kao da ne treba da budem tu, već kod kuće, i krenula sam da polako budem smorena, ali sam se već u sledećem momentu trgla i pomislila kako ne želim da provedem vreme tu pateći za Galom jer time apsolutno ne mogu ništa da promenim, osim da Marti unesem uznemirenost.Nisam uopšte razmišljala o tome kako će izgledati život sa dvoje dece. Bila sam preokupirana starijim detetom, trudnoća mi je, za razliku od prve, prolazila usput. Znam da sam čitala na forumu kako je ženama bilo jako teško bez starije dece u porodilištu a i setila sam se da, kad sam prvi put bila u porodilištu, sa mnom je bila drugorotka koja je sve vreme veoma patila jer joj fali starije dete. Morali su zbog crp-a da ostanu dva dana duže i ona je ronila suze jer ne može odmah kući (čak sam imala utisak da je bila malo ljuta na bebu što zbog nje ne može kući da vidi starije dete). Znala sam da to moram da izbegnem kako znam i umem. Mislim na patnju za starijim detetom. Jer i drugo je zaslužilo da ga dočekam srećna i raspoložena, kao i da dobija svu moju pažnju jer je, kad odemo kući, sigurno neće imati.

A kada smo došli kući… Oh, onda mi je postalo jasno sve o čemu je pisala forumašica na temi «Šta mi je ovo trebalo». Baš kad bi Marta počela da sisa, Gali bi se piškilo ili kakilo ili jelo (za dva dana sam naučila da Martu dojim noseći je ispod miške dok drugom rukom dodajem nošu/slažem puzle/dodajem igračke/mešam ručak…) Baš kad bih se Gali posvetila i počela da joj čitam priče, Marta bi se probudila, ne želeći da sisa ili se mazi, već isključivo da se nosa. Baš kad bismo Gala i ja počele da se mazimo, Marta bi želela da je uzmem. Ali ne da je držim u naručju dok sedim, već samo stojeći, i to ne samo stojeći, već da se pomeram u određenom ritmu i po mogućnosti da joj pevušim nešto. Dakle, borila se da dobije svu moju pažnju, a onda bi Gala bila tužna što apsolutno ne mogu ništa s njom. Onda sam se dosetila da Gali pevam priču koju želi, dok nas Marta nije provalila jednog dana i tačno je znala kad pevam priču a kad pevam pesmicu (a kažu da bebe ništa ne znaju). I onda je opet bila ili Martina vriska, ili Galino durenje što ne mogu da joj se posvetim. Moj muž je toliko bio slobodan kad se Gala rodila, a sada kada se Marta rodila, imao je posla preko glave i uključivao bi se kad bi baš bila frka.

O pripremi ručka neću ni da pričam, da nisam imala maramu u kojoj sam je nosala, ne bismo imali nikad kuvano, a bogami ni usisano. Ujutru sam jedva čekala da padne veče i smestim ih u krevet, a kad dođe veče, jedva čekala da svane jer se ne zna ko je noću manje spavao, i ko je koga više budio. I da, zapitala sam se šta mi je to u životu trebalo. Da ne spavam danima, mesecima. Da ne mogu nedelju dana da sastavim da na miru popijem kafu a da neko ne traži nešto od mene, bilo šta. Da po ceo dan brišem guzice, dojim/hranim, nosam, uspavljujem… Gde je nestala ona supersrećna mama koja je uživala u šetnjama sa svojom bebom i kojoj je najveći problem bio kad ne stigne da radi jogu sa bebom jer je imala previše divnih aktivnosti u toku dana? I zašto se nisam psihički pripremila na dolazak drugog deteta? Očito da nisam verovala da može da bude teško. A može. I bilo je.

«Proći će, proći će», govorila mi je Sonja preko telefona. (A ja bih kroz šalu govorila: porašće, udaće se…) Nju bih nazvala kad god bih imala veliku krizu ne znajući gde se nalazim. Njena deca su već u tom trenutku bila starija i znala sam da je znala kako je sa dvema skoro pa bebama. I zaista mi je značilo da čujem od nekog ko je kroz isto to prošao da ću zaista preživeti. Da neće uvek biti tako strašno. I nije. Evo, stvarno mogu da vam kažem da nije. Gala ima pet, Marta tri i preživela sam. Odahnula. Bilo je strašno oko 18 meseci. Tad je Marta počela da spava, a sa njom i ja i kad sam nekoliko noći odspavala kao čovek, počela sam da uživam (i poželela još jedno, ali racionalno odložila na neko vreme, da se malo saberem).

Hm, pomisliće neko kako sam se patila dve godine. Nije baš sve tako crno. To znaju mame koje imaju nekoliko dece i kad ih pitate da li bi opet tako isto, rekle bi bez razmišljanja – da. Uvek je tu onaj neodoljiv osmeh koji vas obori s nogu. Pa zagrljaj deteta nakon kog se više ne osećate kao da vaš život nema smisla jer ste «samo keva». Da ne pričam o tome kako hoćete da puknete od radosti kad se njih dve zagrle ili poljube ili uhvate za ruku i potrče niz kej (kao niz prugu). Tad prosto znate da ste uradili pravu stvar i da je vredelo svakog uloženog napora.

A za vas koje čitate s podočnjacima i sanjate samo o dva sata sna i danu kad ćete moći da se natenane istuširate ili jedete, mogu samo da obećam da će proći. Hoće! I da će vam, naravno, biti žao što im niste tako potrebni i neophodni. Ali to je jedna od onih stvari kad jedva čekate da vam bude žao, odnosno kad više volite da vam bude žao što je prošlo nego da vam bude žao što nije prošlo. Znate na šta mislim. Ako i ne znate, to je zato što ste jako umorni i koncentracija vam je slaba, možda vam se i slova mantaju. Zatvorite oči i odmarajte se, sad će se neko od dece oglasiti.

PS Važno, važno: Ono što ja nisam radila (zbog čega sam se pokajala, ali o tome u drugom tekstu) a lepo su mi govorili, jeste da nađem vremena za sebe. To zvuči tako otrcano. Nekako čujete to i kažete da, a mislite se: Aha! Važi! Šta da uradim za sebe i kad kad ne stignem zube da operem? Radite bilo šta što nema veze s decom i bilo kad (pa makar i ne oprali zube). Nešto lepo za svoju dušu. Baš u čemu ćete uživati. Makar pet minuta. Ali da nema veze s decom (jako važno!). Prvog dana možete razmišljati šta je to što biste mogli i kako da to izvedete. A onda sledećeg dana to i uradite. Bila to kafa na ve-ce šolji a da vas niko ne ometa. Ili joga u spavaćoj sobi kad podmirite decu i utrapite ih nekom na 20 minuta. Ili odlomak romana koji volite (ne knjiga o tome kako da što bolje odgajate decu). Ili mazanje noktiju natenane, ako će vas to podići. Ili štrikanje. Jer i mi majke imamo dušu. I moramo da je nahranimo.

PPS Devojka koja je otvorila temu «Šta mi je ovo trebalo?» posle nekog vremena poželela je i treće i rodila ga. Nikada više nije otvorila sličnu temu na forumu.