Slaviti Novu godinu s decom ili bez? To u principu ne bi trebalo da bude neka posebna dilema. Zašto bismo trošili vreme na razmišljanje šud aj stej or šud aj go? Kome se ide nekud bez dece, nek ide. Kome se ne ide, nek ostane s decom kod kuće. Ali zaboravljamo da su mame te koje se pitaju, a kod mama sve dođe komplikovano.
Pre pet godina je bilo lako: Gala je imala samo sedam dana i bilo je jasno da smo kod kuće za novaka. Ponoć je došla i mi smo je dočekali ne baš onako kako smo očekivali sam očekivala (stalno zaboravljam da suprug nema velika očekivanja kao ja). Zamisao je bila da u ponoć beba sita i zadovoljna spava, a Adamović i ja uz neku divnu muziku nazdravimo uz malo crnog vina (i mi dojilje imamo dušu) a onda se i beba probudi, ali ne kroz plač, nego onako da se meškolji i malo nasmeši i onda nas troje tako pomislimo kako je to jedan od najlepših dočeka Nove godine ikada.
Ali nije baš bilo kako sam ja zamislila. Beba je zaspala u 11 i spavala je u ponoć, ali je muža počela da hvata prehlada i zaspao je kad i ona, a meni su baš u deset do ponoći počele da se pune dojke pa sam se izmlazala da otklonim napetost u grudima koja je postajala sve veća i verovatno bi te iste sise (da smo u filmu a ne u pravom životu) tačno u ponoć ekplodirale a muž bi mislio da je vatromet i nastavio bi da spava. Tako da sam, umesto čaše šampanjca ili vina, imala pumpicu u rukama. Posle toga sam i ja onako ispuvana (u svakom smislu) zaspala. Misleći da se nećemo sećati te večeri jer tako je ličila na svako drugo veče. (Khm, khm, pa normalno da je ličila kad to i jeste samo jedno od mnogih večeri. Ali mi to nikako da shvatimo.)
Kad sam godinu dana kasnije pitala muža šta ćemo za Novu godinu, da li da ostanemo sa Galom da proslavimo (što znači uspavamo je i posle dočekamo ponoć) ili da je ostavimo na koji sat s babom i dedom i odemo malo na žurku sa društvom, kao iz topa mi je odgovorio: ma ostavimo je na koji sat i posle dođemo. Iju, kako je to rekao odlučno. Ja već nisam mogla tu odluku da donesem tako brzo. Niti da budem sigurna da li je prava ni kad je posle nekog vremena konačno donesem. Ne zato što ja volim naše dete više nego on i zato što njega baš briga, već zato što većina muškaraca ima mnogo jednostavnije gledanje na stvari. U ovom slučaju on razmišlja: ako nam se ide, a dovoljno je beba velika da može da bude odvojena na koji sat od mame, zašto ne bismo išli?
A ja razmišljam: jao i ide mi se na žurku jer nisam izašla godinu dana nikud, da ne pričam kako sa svojim mužem nisam bila bez bebe otkad je imamo. A opet, i ostaje mi se sa Galom. Ovo je njena prva Nova godina u životu (dobro, druga, ali prva otkad zna za sebe).
Ne znam da li mi se više ide ili ostaje.
A ako mi se ipak više ide i odem, šta ako:
– Ona počne da plače, a baba i deda ne mogu da nas nazovu jer uvek polude veze oko ponoći. I tako dete satima plače i plače a nas nema…
– Dobije temperaturu i baba i deda neće da nam jave kako bismo uživali a naše bolesno jadno dete (da, u tim nekim paranoja-hipohondar mometina sve izgleda mnogo strašnije nego što jeste i nego što bi moglo da bude) bespomoćno plače tražeći mamu (naravno mamu).
– Dobije temperaturu i plače i baba i deda hoće da nam jave da dođemo što pre, ali kao u prvom slučaju, veze su poludele i ne mogu da nas dobiju…
I da vas sad ne gnjavim šta mi je prošlo sve kroz glavu.
A ako i ostanemo s njom, kao što svako veče ostajemo, ona će zaspati, kao i svako veče što zaspi, i mi ćemo se kajati što nismo malo dali sebi oduška i otišli da se zabavljamo.
Odluka je posle nekoliko nedelja pala: odlazimo, od devet do dva. Žurka je bila fantastična. Ja sam se potpuno opustila i nauživala se. Čak me ni u jednom momentu nije grizla savest što nisam bila sa njom. Ona je sa babom i dedom i oni uživaju s njom. I njoj je dobro. Ioanko sam svakodnevno s njom. (Govorila bih sebi kad bih se u nekom momentu zapitala šta radim na žurci a dete mi kod kuće). Na putu do kuće molila sam boga nadala sam se da je sve bilo u redu. I više od toga, bilo je savršeno. Skoro da je dočekala ponoć s babom i dedom (ko bi rekao?). I ne zna se ko je bio srećniji. Mi ili ona ili oni.
Naredne godine sam bila sedmi mesec trudnoće, Gala je imala dve godine i nisam se mnogo dvoumila hoćemo li ići na žurku (Hm, da li to i žene majke mogu doneti jednostavnu odluku?). I da, naravno da smo otišli na žurku. Za razliku od prethodne godine, kad je bila varijanta da sam otišla jer godinu dana pre toga nisam, sad sam otišla jer narednu godinu dana neću. I svi su uživali. Opet.
Godinu 2014. dočekali smo, opet bez mnogo dvoumljenja (svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem). Marta je imala devet meseci, Gala tri godine. Bilo nam je fenomenalno. Prvo smo svi večerali sa belim kapama na glavama, koje nam je Gala stavila jer je i ta novogodišnja večera morala biti drukčija od ostalih, a onda su njih dve skakale po krevetu pevajući (dobro, Marta nije umela da peva, ali je skakala u krevecu) “Nova godina kuca na vratima…” Čitavo veče smo se smejali, pevali i ne sećam se kako je bilo posle. Kad smo pozaspali i slično. Ali se sećam da mi je bilo divno! I kada bih morala da biram od svih proslava prethodnih godina (srećom pa ne moram), ova sa decom mi je bila najlepša. Najtoplija. Onakva kakvu sam uvek zamišljala da slave porodice koje imaju decu.
Zbog prethodne izjave da nam je to najlepša Nova godina, mnogi će biti ubeđeni da smo i 2015. dočekali u istom sastavu. Ali ne. Bili smo na maskenbal žurci. I ostali do jutra. Đuskali smo, pili i družili se. Njih dve su se družile s babom i dedom i posle smo im se pridružili. Dobro ne posle, nego mnogo posle. Jeste, lepša nam je bila Nova godina provedena s njima. Ali svaki dan s njima je lep. A mi ne izlazimo često. Zajedno gotovo nikad, osim kad nam se neko blizak venčava. Ili kad dođe ta famozna Nova godina. Svaki dan smo mama i tata, daj da budemo malo opet momak i devojka.
Danas je drugar zvao mog “momka” da vidi da li da nas računa za žurku. On je rekao verovatno, pogledom čekajući odobrenje. Klimnula sam glavom i krenula da smišljam u koga ću se ove godine prerušiti.
PS Uživajte u najluđoj noći. Ako idete na žurku, možda se i vidimo. Ako odlučite da ostanete s decom, zavidim vam. Pošto ne mogu jednim du**tom na dve stolice, odlučila sam da đuskam.