Moram priznati da nisam imala nameru da pišem o opuštenim jutrima, već kako efikasno i brzo spremiti decu za izlazak napolje. Da Mileni kažem kako ja to super radim i uspeva mi (jer ne bi stalo sve u komentaru njenog teksta). I pisala sam i pisala. Onda sam u jednom trenutku skopčala da imam duplo manje dece i sigurno da ću lakše i brže izaći napolje nego ona. I brisala sam i brisala sam. Ne vredi, ne mogu da se pravim pametna dok ne rodim bar još dvoje. A i ne želim da mi neko kaže: Blago tebi. Pa je tako pala odluka da tema bude jutarnja rutina.
U međuvremenu sam shvatila da mogu malo da se pravim pametna u odnosu na sebe pre. Kakva sam bila. I da se pohvalim kako sam napredovala.
Naime, imam mnogo opuštena jutra s decom. Koja nisu uvek bila takva. Nekako sam uvek s njima žurila nekud, naročito ujutru u vrtić. Budile smo se knap, stizale u vrtić knap ili koji minut posle knapa. Već godinama smišljam kako da nam jutarnja rutina bude što opuštenija (čitaj: bez tenzije, požurkivanja, vikanja). Da, godine su u pitanju. Nešto mi je predložila komšinica, nečeg su se deca dosetila, nešto sam i ja prokljuvila. Uporedite nekadašnje planiranje (bolje reći zamišljanje) jutra i današnje, kao i kako je nekada izgledala naša jutarnja rutina a kakva je danas..
Kako sam nekada zamišljala da jutro s decom:
Buđenje u pola osam. Da se deca lepo naspavaju. Živimo pet minuta od vrtića, znači imamo čitavih 25 da piške (po minut), operu zube (po dva minuta), pogledaju šestominutni crtani u pidžamici i da se lepo obuku i obuju (ne bi trebalo da im treba više od preostalih 15) i onda veselo odskakućemo do vrtića tačno kad deca kreću na doručak u osam.
A kako je naša jutarnja rutina zapravo izgledala:
Budim ih u pola osam: devojčice, buđenje! Naravno da traže još samo pet minuta. Znajući koliko je slatko kad ti dopuste još tih pet minuta, izlazim iz sobe misleći koliko sam mnogo gotivna keva što im poklanjam još tih pet minuta najslađeg sna. Posle tri minuta (šta znaju deca koliko je prošlo) otkrivam ih i počinjem da gunđam da ustanu odmah jer (ćemo zakasniti) neće stići da pogledaju crtani. Izlazim iz sobe misleći kako sam najgora keva na svetu jer budim decu gunđanjem.
U kupatilu ne mogu da jednostavno operu zube i piške, već su to rasprave čija je četkica za zube lepša, kukanje što ova druga neće da joj doda ve-ce papir, traženje četke za kosu koja se negde zagubila, pa se kupatilo otegne na pet do deset minuta. Već vidim da ćemo zakasniti i govorim da bolje da tog dana ne pogledaju crtani da bismo mogle da cvrkućemo laganini do vrtića. Jednoglasno protestuju: moooolim te, mama, hoćemo crtani. Dobro, obući ću vas ja dok gledate pa ćemo stići. Usred epizode, Marta neće tu haljinu (o ne, zaboravila sam da uračunam 10 minuta za biranje i predomišljanje šta će obući), nego neku drugu (koja je naravno na pranju). Kreće šizenje. Gala se buni što ne čuje crtani od sestre vrištaline. Gasim TV. Za kaznu (a i mnogo mi je to buke) i cupkam kod vrata vičući po deseti put: zakasnićemo!
Stres na kub
Obe me gledaju besne. Jedna što nema suknju, druga što nije odgledala crtani. I ja sebe pogledam u ogledalu, takođe besna na sebe što sam toliko popustljiva i neorganizovana. Sve tri smrknute izlazimo iz zgrade, trčećim hodom dolazimo do vrtića. Deca su već u trpezariji. Marta već plače s vrata što su počeli bez nje da jedu. A ja se jedem što smo opet, po stoti put, imale napeto jutro. (Ono kad ti dođe da odeš na produženi vikend bez dece da napuniš baterije za nova jutra)
Kako sada (iskusno) razmišljam:
Buđenje u 10 do sedam. U sedam su u kupatilu. Neka se zadrže i deset minuta, nije problem. Potom crtani deset (nekad ume da se izgubi daljinski, zezne premotavanje i sl, pa računam koji minut više). Pa oblačenje deset, opušteno. I opet nam ostaje još 20 za razne nepredviđene stvari poput traženje BAŠ TE šnalice, prosipanja vode po majici i presvlačenja i sl.
Kako sada izgleda naša jutarnja rutina:
Budim ih u 10 do sedam. Naravno da traže još samo pet minuta. Znajući koliko je to slatko kad ti dopuste tih pet minuta, izlazim iz sobe misleći kako sam mnogo gotivna keva što im poklanjam još tih pet minuta najslađeg sna. Vraćam se posle pet minuta i još pet ležim između njih budeći ih na različite načine: od mirisanja, golicanja, šaputanja. Hm, mnogo lepše od zvocanja! I ustaju s osmehom.
Potom odlaze do kupatila gde jedna pere zube dok druga piški. Nema svađe jer nismo u žurbi i panici. Gala nam često ispriča svoj san dok piški a Marta je sluša dok pere zube. Ako i traže nešto duže ve-ce papir ili moraju da ribaju četkicu za zube koja im je ispala na pod, nije problem jer: ne žurimo.
Potom na putu od kupatila do dnevne sobe uzimaju sa police – pazite sad – uveče pripremljene stvari! Eureka! (Gala predložila onomad. Ne znam kako to ranije nisam radila. Pa i sama sam uveče uvek pripremala sebi šta ću narednog dana za školu obući, ali izgleda da obožavam da se (m)učim na svojim greškama.) Oblače se za pet minuta.
Da, prvo oblačenje pa crtani. Zašto? Iz mnogo jednostavnog razloga što imaju motiv da se što pre obuku da bi mogle da gledaju crtani, plus što su spremne za polazak i usred crtanog ako je vreme za pokret. Mada obično bude vremena na pretek.
Ne morate da gledate na sat kad krenete sve na vreme
Krećemo 15-ak minuta pre nego što treba da smo u vrtiću. Marta kaže moramo da je sačekamo da nađe Lusi (kucu koju nosi u vrtić) – nema problema. Ili Gala se setila da nije ponela slikovnicu a dogovorila se s drugaricama da će se menjati sličica. Umesto: hajde, hajde, požuri, ili ne možemo sad da tražimo, sledi: hajde, vidi gde je, hoćeš da pogledamo zajedno?
Potom silazimo polako niz stepenice. Pevušimo na putu do vrtića pesmice. Stižemo i vidimo da su deca u sobi i spremaju se da krenu na doručak. Napravimo kikicu natenane dok čekamo da krenu u trpezariju. Cmoknemo se. Potom silazim drugoj da napravim kikicu i cmoknem je. A da nisam ni pogledala na sat.
Evo pet caka kako da jutarnja rutina ne bude jurnjava, već pesma
1. Ustanite čak pola sata ranije nego ste to radili do sada. Može vam se činiti mnogo, ali zaista se pola sata duže sna ne može porediti sa opuštenim jutrom koje i dete i vi dobijate.
2. Budite dete na neki kreativan i simpatičan, dečji način. Nije isto kada vas neko probudi rečenicom: Hajde, vreme je za ustajanje i Hajde da čujem šta ste sanjali ili Hajde, napolju sija sunce i miriše proleće.
3. Neka dete uveče pripremi šta će obući sledećeg jutra. Ili ako mu vi prepremate, učinite to uveče da ne biste ujutru lupali glavu gde je druga čarapa i ima li čistu trenericu.
4. Ako dete ujutru gleda crtani, neka se pre toga obuče. Jer će brže to uraditi nego posle crtanog, a i spremno je onda za pokret kad dođe vreme.
5. Nema pete cake, ali kakav bi to naslov bio Jutarnja rutina: četiri cake za opuštenije jutro s decom?!
Šalu na stranu, ima još mnogo stvari koje možete raditi da vam jutro bude opuštenije, ali nećemo u sitna crevca, a i volela bih da čujem imate li vi neke predloge.