Doza zahvalnosti – deo večernjeg rituala s decom

Pre neki dan bio je Dan zahvalnosti. Mi u Srbiji nemamo baš mnogo veze s tim, ali kad imaš muža koji radi za američku kompaniju, onda je to praznik. To je dan kad nam je tata slobodan i možemo čitav dan da provedemo zajedno. Sasvim slučajno, ne tako davne 2014. godine, počeli smo da slavimo Tenksgiving. Kako smo od ovaj američki državni praznik spontano pretvorili u svoju slavu, možete pročitati ovde. No, neću se ovog puta baviti Danom, već ću pisati o Zahvalnosti, i to dečjoj, koju smo uveli u ritual pred spavanje.

Pre neke dve godine, uvele smo, sasvim spontano, jednu novinu u ritual pred spavanje. Posle kupanja i ispričane ili pročitane priče, počele smo da razgovaramo o tome šta nam se tog dana najlepše desilo, kao i šta nam se tog dana najružnije dogodilo.

Posle nekoliko dana bila sam oduševljena šta sam sve od njih čula. Počela sam da saznajem stvari koje na drugi način ne bih uspevala. Jer pitanja poput onog kako im je bilo u vrtiću ili školi nisu baš inspirativna i uglavnom bih dobijala odgovor: super ili dobro.

Pa sam tako čula kako ih je neka drugarica povredila nekim ružnim komentarom. Kao i koji gest nekog drugara ih je mnogo obradovao. Takođe, ni one nisu ostale praznog tanjira. Na meniju su bile moje kuknjave kako me je neko iznervirao, šta me je tog dana rastužilo, kao i šta me je usrećilo. I na kraju bismo samo jedna drugoj poželele laku noć i zaspale.

Još jedan ritual pred spavanje

Međutim, jedne večeri posle ispričanih lepih i ružnih stvari izjavila sam i na čemu sam zahvalna tog dana. Tome se pridružila i Gala, a ni Marta nije ostala dužna. I tako sam došla do ideje da uvedemo i dozu zahvalnosti u ritual pred spavanje.

Isprva, njihovi odgovori su se uglavnom odnosili na neke spoljne događaje, da ne kažem materijalne stvari. Recimo, zahvalni su što im je baba Maca kupila kinder jaje. Ii što im je neka drugarica dala igračku u vrtiću da se malo poigraju. Što je okej. Bila sam srećna što su ipak zahvalne što su dobile slatkiš, što im se to ne podrazumeva. Međutim, želela sam i da im pomognem da shvate da postoje i mnogo važnije stvari koje treba da cenimo a o kojima često ne razmišljamo.

 

Kako deca uče da budu zahvalna

Nisam im sugerisala na čemu treba da budu zahvalne, već su same počele da menjaju svoje priče slušajući moje.

Kako sam zahvalna što mi se mama oporavlja posle teške operacije, što imam njihovog tatu, što živimo u toplom stanu…

Pa su tako i one počele da budu zahvalne što imaju babe i dede, šta da obuku, što su zdrave i mogu da trče…

ritual pred spavanje

Evo, pre neko veče Gala je rekla da je jako srećna što nikad nije gladna. Bila sam iznenađena otkud joj to odjednom. Onda sam se setila da smo tog dana srele jednog dedu koji je rovario po kontejneru i posle tražio 20 dinara za kiflu. Očigledno da ju je to podstaklo da shvati kako je srećna što nikad nije gladna. I što uvek ima šta da jede, za razliku od toliko dece…

Verujem da to nikad ne bih čula od nje da nemamo ta svoja mala prepričavanja koja su postala ritual pred spavanje.

U jednom trenutku sam se zapitala: nije li to previše briga za njihove glavice? Da ih ne opterećujem teškim temama? Pričama o svađama, gladi, nemaštini, smrti… Međutim, već sledećeg trenutka shvatila sam da ne izgledaju nimalo uplašeno od bolesti, niti zabrinuto da će biti gladne ili da će im se nešto ružno dogoditi.

Vidim dve bezbrižne devojčice koje uče da budu zahvalne. Kao što ja učim (između ostalog i na blogu Jelene Pantić).

Zašto je zahvalnost važna

Deca, kao i mi odrasli, uzimaju sve zdravo za gotovo. Od toga što mogu da šetaju i trče, preko toga što imaju mamu i tatu, do toga da dobiju za rođendan šta god požele (skoro). Naravno da, kad se razbolimo, jedino želimo da ozdravimo. I da, kad ozdravimo, opet želimo milion stvari. I ne mislim da te želje treba da nestanu. Ali mislim samo da treba više da budemo zahvalni na svemu što imamo, umesto što stalno stremimo ka onim koje nemamo.

Danas sam zahvalna što sam uspela da napišem tekst. Pored selidbe, mašine za sudove koja se pokvarila i dece koja su me stalno prekidala i nešto zapitkivala. Što sam uspela da pronađem vremena da podelim sa vama naš ritual pred spavanje nadajući se da će vas inspirisati da uvedete dozu zahvalnosti u ritual pred spavanje ili barem razmislite o tome na koji način biste mogli da podstaknete decu da budu zahvalnija.

Kako bi sutra bili srećniji i zadovoljniji ljudi.

4 thoughts on “Doza zahvalnosti – deo večernjeg rituala s decom

  1. Gordana

    Odlicna ideja! Razmisljam na slicnu temu vec neko vreme, ali, evo, sada prvi put bas formiram misao u glavi. Uvodimo ritual “cim prije”. 🙂

  2. Mama Popins

    Gordana, videćete koliko ćete uživati, i bolje upoznati svoje dete/decu 🙂 Javite utiske kad stignete 🙂

  3. Njanja

    Predivno. Obavezno cemo probati posle pricice da vidimo kako ce ici. Hvala za ideju!

    • Mama Popins

      Draga Ivana, nema na čemu! I nadam se da će vam prijati da se zajedno zahvaljujete uveče na svemu 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *