Koliko nas muževi ponekad izluđuju (1. deo)

Kad se tačno dogodilo da od jedne tako kul devojke postanem takva ženetina? Ili kako moj muž ume da me počasti: kokoška. Da li sam se pre skroz folirala da sam kul i potiskivala svoju prirodnu potrebu da kokodačem na sva usta, ili sam zaista bila kul a onda sam vremenom (zbog tih i tih stvari) postala sekundarno značenje imenice kokoška? Jako mi je teško da odgovorim na to pitanje, ne samo zato što sam subjektivna, nego zato što mi je mnogo komplikovano da shvatim o čemu se tu radi.

Želim da konstruktivno analiziram to neshvatljivo nerazumevanje dve pametne osobe u vezi sa tako nekim banalnim stvarima. Bez ikakve namere da uvredim mušku stranu bračnog para, ali po mojoj (ženskoj) logici, oni ništa ne kapiraju. Mogu da budu pametni koliko hoće, ali nemaju logiku (Tekst je prvobitno nosio naslov Žene su sa Logosa, muškarci sa Marsa).

Nisam, nažalost, čitala knjigu Žene su sa Venere a muškarci sa Marsa, ali u samom naslovu mi se čini kao da u njoj ima dosta istine. Ako ništa drugo, onda barem to da oni jesu pali s Marsa. I da nikako ne mogu da nauče neke za nas tako podrazumevajuće stvari.

Elem, reč je o sitnicama koje krase našu divnu svakodnevicu.

«Zašto nisi bacio đubre? Koliko puta da ti kažem da treba da baciš đubre? Neću više ni da ti govorim.»

Ali, naravno, ne možete protiv sebe, I, naravno, da ćete mu opet reći. Zašto? Pa zato što – opet – nije bacio đubre.

Pa tako ispadne da sam ja sam ta koja je dosadna što svaki dan govori (da ne kažem zvoca) šta treba da se uradi, a ne kapira da je on taj koji to ne bi morao da sluša da je samo to uradio. Naravno, prvo se setio, pa uradio.

Polica čeka da je obesi mesecima, slika u delovima željna da bude sastavljena pa okačena na zid stoji iza ormara cirka dve godine i tri meseca (i šest dana), zavesa koju ne mogu da dohvatim i skinem nije oprana već mesecima…

I onda kažu kako je fora ono: muškarac uvek uradi ono što kaže, samo morate svakih šest meseci da ga podsećate. Ili kako već ide fazon.

Šareni veš ne ide u beli. Naša Marta to naučila sa dve i po. I zna da u korpu s belim idu gaćice i potkošulja, a u šareni sve ostalo. Uključujući i čarape. Pa kako onda svaki put kad stavljam beli veš u mašinu zateknem par crnih ili sivih čarapa? Ako ih naša deca nisu stavila tamo, mora biti da je on. Nema ko drugi. Ali njemu je svejedno. Nije mu to neki big dil. «Čemu drama? Samo ih stavi u šareni kad naiđeš na njih. Ako ti već toliko smetaju (?!)».

Kad smo već kod šarenog i belog veša, može izgledati kao da iznosim prljav veš pred virtuelni svet (umesto da ga ostavim u bilo koju korpu s vešom), ali zašto da se naprežem da izmišljam primere kad mogu da navedem prave? I da se nadam da će se neka od vas javiti i reći mi kako razume o čemu pričam i kako nisam jedina koja se tako oseća. Kad već ne postoji neki pravilnik za funkcionisanje bračnih parova u kom lepo piše šta je okej a šta nije.

Zamislite samo koliko bi bilo fantastično da postoji neka Biblija u kojoj je nabrojano šta je to ispravno i kako stvari treba da se rade, pa da lepo onda otvorimo tu svetu knjigu i nađemo ko se ogrešio (iliti da je on pogrešio). Ali pošto, nažalost, te knjige nema, a ja nemam vremena da je pišem, a ni da čekam da me sve vi podržite i kažete kako sam, naravno, ja u pravu, pa ja to lepo pokažem gospodinu Marsovcu i on uvidi da greši, odlučila sam da na silu počnem da kuliram. U nadi da će izostanak sugestija (iliti kokodakanja) uticati na to da moj Marsovac počne da obavlja tako neke logične stvari i da će uskoro uslediti tekst Kako sam kuliranjem pripitomila Marsovca.

Dakle, od ovog momenta više ne sugerišem, pardon ne kokodačem. I pokušavam da budem više kul. Kao pre.

Ako uspem da se setim kakva sam bila pre nego što sam prestala da budem kul i počela da budem ono drugo na k.

Nastaviće se…