Virtuelno MOMalisanje (moralisanje mama)

Na svakom ćošku (čitaj: na internetu) možete čuti (čitaj pročitati) iznošenje do detalja neke situacije a potom konstatovanje kako to nije u redu.

Evo primera: idem juče ulicom i neka žena viče na dete svašta mu govori ja tako nikad ne bih pričala sa svojim detetom i treba da je bude sramota šta je kog đavola rađala decu kad je takav debil od žene.

zena sa laptopom
Foto: Alessandro Valli

Evo i drugog: pre neki dan u tom i tom tržnom centru dete ide i plače za mamom jadno vrišti ona ni da se okrene gleda po buticima i ignoriše jadno dete došlo mi je da dođem i da ga zagrlim i poljubim kakvog sveta ima sačuvaj me bože evo već dva dana ne mogu da prestanem da mislim na tu strašnu scenu pa sam morala da vam se požalim

Evo i trećeg: danas u socijalnom ulazi gospođa sa dvoje dece jedno u kolicima i sva se važna gura i ide ispred ljudi pola njih matori babe i dede i ja koja imam troje kod kuće pa ih nisam dovodila nego sam zvala svekrvu da dođe iz rumenke da ih čuva da bih obavila šta imam u gradu a ne da vodam jadnu decu po ovom vetru i kiši da bih pre stigla na red stvarno sve smo majke ali ima i tih što stvarno više misle na svoje dupe nego na jadnu decu

Evo i četrvtog: ne mogu čudom da se načudim drugaricina komšinica i njen muž će ostaviti bebu kod kuće s babama i dedama i otići će na zimovanje sa ekipom i to ne na kopaonik nego u austriju ej znaš ti gde je to i šta su kog đavola i rađali dete kad ne mogu da mu se posvete evo ja tri godine nisam izašla u grad ni kod babe i dede mi deca nisu spavala a kamoli sedam dana kuda ide ovaj svet?!

Namerno napisano sve malim slovima jer su takve izjave, pored toga što su prepune nerazumevanja i nedostatka empatije, prepune i raznih pravopisnih grešaka. I da ne bih ja sad moralisala i pravila se važna što znam šta se piše zajedno a šta odvojeno, hajde da se fokusiramo ne na formu, već samo sadržaj.

Već smo apsolvirali da svaka mama, ipak, zna najbolje za svoje dete. Možda. A u slučaju i da ne zna, onda to bolje zna neka druga. Ili treća, koja možda i ne zna bolje, ali zna da ova prva to nikako ne radi kako treba. Zašto?

Da li pljujemo druge jer mislimo da znamo bolje? Ili pljuvanjem drugih možemo da istaknemo kako smo mi bolji? Ili smo toliko nezadovoljni sobom da nam je potrebno da istaknemo nečiju grešku kako bismo se malčice manje osećali loše? Ili nam je toliko dosadno u životu da nemamo pametnija posla nego da gledamo tuđa i da im sudimo?

Na osnovu čega? Jedne scene koja može da se gleda iz sto i jednog ugla?

Možda je mama iz prvog primera prekrasna majka koja je u panici počela da se dere na dete, što inače ne radi i posle se izvinila detetu i pokajala što mu je u afektu izgovorila neke grube reči. Hoćete da kažete da je stopostotni debil, iako nikad niste popričali sa njom? Hoćete da kažete da nije trebalo da rodi dete? Hm. Razmislite još jednom.

Možda se mama iz drugog primera naljutila na dete i rešila da ga ignoriše jer je to njen način postupanja kada dete ima tantrum. I ne uživa gledajući u izloge nego broji sekunde kad će stići tata da idu kući nervirajući se što još nije izmišljen teleport pa da već bude gajbi. I možemo koliko hoćemo da nam se ne sviđa možda njen pristup i to da pomislimo, ali ko smo mi da komentarišemo nju, i da ocrnimo njeno celo biće zbog scene koju smo videli u prolazu, ne znajući ni pozadinu priče, ni delić njenog života.

Možda mama iz trećeg primera nema baš nikog da joj čuva decu i hitno je došla da sredi mužu knjižicu jer je kod lekara. Sigurno niko ne bira da vodi decu da bi išao svuda preko reda. A i da bira, ko smo mi da određujemo da li je ona zaslužila da ima dete?

Možda mama iz četvrtog primera nije neko za koga bismo rekli: vau, pa ona je divna mama! Jer pobogu, ostavila je dete nekome nakon porođaja. I otišla da uživa. Ali opet, mi ne znamo maminu priču. Ne znamo da li je ona imala rizičnu trudnoću u kojoj je ležala sve vreme, potom težak porođaj pa postporođajnu depresiju. Neke mame u tom stanju naškode svojim bebama. Neke mame u tom stanju oduzmu sebi život. Neke mame u tom stanju pokušavaju da se izbore da se nasmeju jednog dana. Možda je ovo njen način da se vrati k sebi. A sad, da ne bi bilo kao da je postporođajna depresija jedino opravdanje za ostavljanje bebe i odlazak na odmor: šta ako joj se samo išlo? I otišla je. Jeste neuobičajeno, jeste čudno, ali zašto je komentarišemo? Šta nas nagoni na to da se bavimo njom i njenim odlaskom na zimovanje? Je li to možda naša neostvarena želja jer nismo mrdnuli od kuće dve godine a mrdalo nam se? Je li možda naša potreba da tako sebi pokažemo da smo bolja mama ako smo kod kuće s detetom? Ili ovog trenutka nemamo važniju stvar kojom bismo se bavili osim da mislimo na to šta drugi rade pogrešno ili još gore – ne rade ono što mi mislimo da treba.

Već sam pisala o nekulturi ponašanja u diskusijama na netu, ali ovde čak ni o tome nije reč. Ovde se čak ljudi ne prepiru. Osoba iznese događaj koji teško da može da se opravda (mada bi mogao kada bismo se potrudili), i sve osobe ispod je podržavaju. I svi su bolji od groznog objekta koji je glavni subjekt opisane radnje. I retko ko ga razume. Ako ga i razume, preskoči temu jer je svestan da bi branjenjem dotičnog ocrnjenog dospeo na istu listu.

I ovo moje osuđivanje mama koje osuđuju druge mame može se shvatiti kao virtuelno momalisanje. Kao da sam mnogo super što uviđam koliko one nisu super jer su olako nekog osudile. Kakav začarani krug osuđivanja… Ima li izlaza? Možda.

Kad bismo pokušali da nekog bolje razumemo.

Da sledeći put, kada otkucamo nešto i oštro ga iskritikujemo, pokušamo da pročitamo iz ugla te osobe i da je doživimo kao ljudsko biće koje greši. Ne po svaku cenu da je opravdamo, ali da pomislimo: možemo li da je razumemo? Ako možemo, sjajno, brišemo post. Ako ne možemo, i rešimo da objavimo, da li mislimo da će nam drugi pomoći da je razumemo? Ne? Sjajno – brišemo post. I upražnjavamo mesto nekim divnim temamama koje čuče u svakom od nas i čekaju da se o njima piše, pardon kuca.

Razmislimo pre nego što pritisnemo ENTER. Nakon ulaska u svet osude, teško da ćemo moći lako da izađemo.

2 thoughts on “Virtuelno MOMalisanje (moralisanje mama)

  1. Bojana

    Rasplaka me

    • Mama Popins

      Draga moja imenjakinjo, nije mi bila namera. Aj sad trk na neki tekst koji će te nasmejati 🙂 Recimo Deca su ukras sveta: samo u pesmi 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *