Detetov izmišljeni prijatelj: kako smo živeli sa imaginarnom Magdom

Ovo je priča o Martinoj izmišljenoj drugarici Magdi. Nije priča o tome zašto se izmišljeni prijatelj pojavljuje, niti kako da ga se rešite. Ovo je priča o tome kako se osećala mama dok joj je dete imalo izmišljenog prijatelja i šta joj se vrzmalo po glavi. A uz to je šaljiva priča o svakodnevici sa izmišljenim prijateljem

Ne znam da li i vi imate istu asocijaciju, ali ja, kad čujem izmišljeni prijatelj, pomislim na film Crkni, Frede, iliti prevedenom kod nas Ne tupi, Frede.

I nekako sam zamišljala da se to dešava negde tamo, u filmovima, ili barem na drugim kontinentima. Ozbiljno. Mislim znala sam ja da postoje i kod nas, ali znate kad vam je to nekako strano i daleko. Dok mi pre četiri godine drugarica nije  rekla da njen sin ima izmišljenog drugara Đoleta.

Đole i Luka  su svuda išli zajedno, igrali su se i razgovarali. Ona se nije preterano potresla, a ja nekako nisam mogla da se ne zapitam: a zašto on ima tog izmišljenog prijatelja? I pitala sam se kako to da se ne sekira. Ali pošto sam videla da ona sasvim lepo hendluje tom situacijom, nisam htela da joj ubacujem buvu da se ne bi zabrinula.

Više nisam mislila da se imaginarni prijatelj pojavljuje na nekom drugom kontinentu, jer se dešavalo na spratu iznad nas, ali mi je i dalje sve to delovalo filmski i nestvarno.

Sve dok jednog lepog dana, pre skoro tri godine, Magda nije pokucala na naša vrata.

Nije ona stvarno došla i pokucala, nego smo mi onako sedeli i jeli, i onda je Marta rekla da Magda neće da jede to što sam spremila. A? Kakva Magda, čoveče?

izmisljeni prijatelj

– Marta, a ko je Magda?

– Pa moja drugarica.

– Je l’ iz vrtića?

– Nije, mama, ona ide u Zvončicu.

Znam da ne znamo nijednu devojčicu koja ide u Zvončicu, naročito neku koja se tako zove. Gala me je pogleda i namignula, u fazonu: vidiš da izmišlja. A ja sam se tek onda opasuljila šta se dešava. Došla maca na vratanca. Iliti, eto ti malo da vidiš da se to ne dešava samo drugima. Da nije samo na filmu.

– Pa lepo.

A mislim se u sebi: auuu, da li je moguće? I otkud je lepo… Mislim njoj očito jeste, ali mi je problem što je tako došla nenajavljena, ni od kuda (i još joj se ne sviđa ono što sam kuvala!).

Svakodnevica s Magdom

Čujem je da se igra s njom u sobi, zajedno ide napolje s nama, tušira se pre Marte i često je čekamo kad izlazimo iz prodavnice. I nisam ja tu imala mnogo kontakta s Magdom, osim kad bi me Marta zamolila da s Magdinom mamom popijem kafu. Nije mi bio problem. S toliko stvarnih mama drugara svoje dece pijem kafu, zašto je ne bih popila u društvu vrlo tihe i povučene persone?

Kako smo prethodne tri godine imali još jedno dete u kući, naučili smo i kako da se snalazimo. Nekad ignorišemo, “aha, dobro” i to je to. A nekad dodatno zapitkujemo, i moram priznati da me je to ponekad ludo zabavljalo. Jer to su situacije kad ja, na primer, pomenem  Vršac, a onda ona kaže: eee Magdina baka je iz Vršca. Pa ja onda krenem da je pitam da li Magda ide često kod bake, da li voli baku, ima li tamo drugarice… Osećala sam se kao neki psiholog koji pravi paralelu između Marte i Magde i pokušava da dođe do nekog zaključka.

Jedino što je nekad bilo zaista nezgodnih situacija.

Jednom mi je  rekla da u toj i toj igraonici tog nekog petka u toliko i toliko sati Magda ima rođendan. Ok, nacrtala joj ne neki crtež da joj pokloni, a i daleko je petak. Kad je došao petak ( a ja mislila da nikad neće doći), ona se sredila i pita me kad ćemo krenuti. Bila sam malo u šoku. Da li sad da odemo do igraonice iako znam da rođendana NEMA, ili da joj kažem da neću da je vodim na rođendan kod devojčice koja ne postoji. To drugo nisam smela, a ovu prvu varijantu sam htela da izbegnem. Čisto da se ne šetamo tako bez razloga i tamo se razočara kad stigne..Pa sam smislila na brzaka rešenje:

–  Marta, a šta kažeš da nazovemo igraonicu i da potvrdimo da je danas? Jer nemaš pozivnicu a nisam sigurna da je baš danas taj petak.

Složila se. Zvala sam  kobojagi, pitala da li je danas Magdin rođendan, klimala nešto glavom i prekinula vezu.

– Rekla je teta da neki Uroš danas slavi rođendan. Možda Magda slavi neki drugi petak.

Plakala je kao kiša.

Jako sam se rastužila. Kao da joj je neko srušio snove. Ja. Mislim ona teta preko žice, ali zapravo ja.

Nemoj, Bojana da paničiš!

Sećaš se da je i Luka imao Đoleta, pa je Đole na kraju nestao. Doduše, ne sećam se da mi je drugarica rekla da je morala da ide na rođendan kod Đoleta. Sećaš se da si negde pročitala da je to sasvim normalna pojavaza taj detetov uzrast i da će proći. No, nisam mogla da se ne preispistujem da li joj posvećujemo dovoljno pažnje, da li ima dovoljno drugara, da li to radi jer ima neke strahove…

Razgovarala sam sa Adamovićem o tome i on me je umirio i rekao da pravim od muve slona, kao i da, recimo, mnogo pridajem značaj toj Magdi jer njemu Marta gotovo da ni ne pominje Magdu.

Auuuu! Znači ima neki problem sa mnom. Mora biti da je to! Tati ne pominje, a meni pominje. Crna ja!

U kom grmu leži zec

Recimo u jednom trenutku sam bila ubeđena da nam Magda prepričava Martine strahove. Primer: Nemoj tako da juriš. Tako je Magdina mama jurila i prevrnula se pa su išli u bolnicu. Ili: Magda se boji kuca, ne znam zašto kad su tako lepe.

izmišljeni prijatelj
Magda je bila s mamom na moru kad i mi

U drugom trenutku sam pomislila da nam Magdine želje govore o njenim željama. Primer: Magda ima tako lepu lutku, s dugom kosom. Magda ima i stariju sestru, ali i mlađeg brata.

U trećem trenutku sam pomisila da Marta kroz Magdu priča čime je sve nezadovoljna. Primer: Magda ne voli što živi na petom spratu bez lifta. Magda ne voli uveče da spava, a ja volim. (Pa sam se tu zapitala koliko nam deca govore ono što želimo da čujemo ili nauče šta je dobro i lepo a u stvari im se to uopšte ne sviđa.)

U četvrtom mi je palo na pamet da Magda zamenjuje prave prijatelje i situacije. Primer: sećate se Magdinog rođendana? Pa sam molila boga jedva čekala da je zovu neki drugari iz vrtića na rođus.

A u više trenutaka sam sumnjala da nas samo zeza. Da i ona zna da Magda ne postojii, ali da, eto, em privlači pažnju, jer nas nekad zabavlja, em malo da nas iznervira kad se razvlačimo po hodniku čekajući sporu Magdu da se obuje, kao da nam jutarnja rutina s dvoje neizmišljene dece nije već dovoljno stresna… (Kad smo već kod jutarnje rutine, pročitajte i Pet caka za opuštenije jutro s decom)

Sve u svemu, bilo je svega.

Možda deluje kao da sam bila malo van sebe, ili kao da sam bespotrebno paničila u nekim trenucima, ali kada vratim film, nisam zaista bila zabrinuta. Jer, da jesam, pitala bih već nekog stručnog za savet šta da radim.

Kažem BILO je svega, jer: Magde više nema. Juhuuu. Nisam ni primetila da je ne pominje dok mi pre neki dan nije sinulo: jaooo nema Magde, ali pssst, da se ne vrati. Kad sam šapnula mužu kako Magde više nema, a on meni: ma daj, kako je nema, evo juče ju je pomenula da ide s njom na gimnastiku.

Pih pa, ako se odselila, nije umrla, normalno da će je negde sresti. Pa makar i na imaginarnoj gimnastici. Detetu mašta radi. (A mislim se: ajde malo da samo tebi pominje, da vidiš kako je to).

Što se mene tiče, Magda je otišla, a ako svrati kod vas, pozdravite je i obavezno joj napravite mafine, obožava ih. Ako vam treba recept njenih omiljenih: pišite. Rado ću vam ga dati. Znam kako je kad se Magdi ništa ne sviđa što kuvate.

 

Da li je vaše dete imalo izmišljenog prijatelja? Ako jeste, kako je to izgledalo? Da li vas je to brinulo?

Ako nije, možete li da zamislite da ga izmisli?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *