Različite čarape: pa šta ako su različite?!

Sve je počelo u osnovnoj školi, kada sam obula dve različite čarape jer volim boje i šarenilo. Jako mi se dopalo. No, moja sreća nije dugo trajala jer mi je mama vrlo jasno stavila do znanja da je nošenje različitih čarapa apsolutno neprihvatljivo.

Naravno da sam se bunila. Baš će mene mama usred puberteta da natera da obujem iste. Ali izgleda da sam bila više poslušna nego u pubertetu pa sam IPAK, kada nam dolaze gosti, obuvala iste. I kada isam išla u školu. I kada smo mi imali u goste.I kada smo išli kod lekara, u prodavnicu, kod najbolje drugarice… (jer bože, šta će reći tetka Milica kad me vidi u različitim čarapama) Takoreći svuda.

Dok nisam krenula u srednju. Pošto sam se odselila i mama više nije mogla da vidi šta obuvam, bila sam dovoljno slobodna da obujem različite čarape.  Nekima je bilo simpatično, nekima sam bila “luda”. Ja oko toga nikada nisam dizala neku galamu. Nije mi to uopšte bilo važno. Kad su mi neke čarape bile dovoljno šarene i simpatične, nosila sam ih sparene. Ako su bile previše dosadne, prosto bih uzela jednu žutu a drugu crvenu.

Tako je bilo i na faksu. A posle, kad sam se zaposlila,  malo sam se “uljudila”. Ali baš neko vidi ispod farmerica da li ja imam iste. Jedino sam i dalje gledala da ne nerviram mamu i ne odem nekad za vikend kući u različitim čarapama. Ako bi se desilo da zaboravim, dobila bih kritike. Moraš da budeš mimo sveta! Pa zašto ne možeš da budeš kao svi normalni ljudi (sa akcentom na normalni)? I kad ćeš više odrasti?

Kad odrasli nose različite čarape

Ništa, evo odrasla sam. I obuvam čarapu koja mi dođe pod ruku. Nekad iste, nekad različite. Ali počela je da mi se pali lampica sve češće. Ne odskači. Zašto da te smaraju što nosiš različite kad možeš da obuješ iste? No, nekad je to teško kad si u žurbi a nisi stigao da spariš čarape. Jednom sam krenula na drugi dan seminara o dojenju i baš sam žurila. Pošto se prethodnog dana nismo izuvale, nisam mnogo uzimala naum što sam krenula u različitim. Ali je baš tog dana Marija odabrala da se baš ja popnem na sto da na meni pokazuje masažu dojki. Super! Baš sam danas morala nesparene da obujem. Kad ono… Jedna se rastopila, drugoj bilo simpatično, treća umrla od smeha… Niko mi nije zamerio. Jer bila sam okružena istomišljenicima, da ne kažem različitomišljenicima.

Odrasla sam, već rekoh. I imam i dve devojčice, kojima sam od bebećih dana obuvala različite. Nekada i iste, nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam ciljala da uvek moraju biti različite. A onda je došao trenutak da krenu u vrtić. Sećam se da sam pažljivo gledala da budu iste. Naučila mene moja mama kako treba. Okej što sebi obuvam različite, ali ko sam ja da deci naturam svoj stav i ni krive ni dužne ih dovodim u situaciju da budu predmet nekog zadirkivanja ili podsmeha.

Kad deca nose različite čarape

Ali, jednom sam bila u jutarnjoj žurbi i Gali sam obula različite. Razmišljam: možeš misliti! Čarape: čiste, cele, jedna roze, druga ljubičasta na cvetiće. Ona dve i po godine. Kad ono. Dolazim po nju i nalazim je u istim. Rezervnim koje je imala u rancu. Uzimam različite iz ranca i pipam ih: nisu mokre. Pitam Galu da li se pokvasila. Kaže nije, nego joj je vaspitačica obula iste.

Nisam ništa morala da pitam. Niti da se bunim. Prosto tako treba. Kakva različitost, kakvi bakrači! Postoji par čarapa i čarape, kao što im samo ime kaže,  treba da se nose u paru.

Tako i hromozomi idu u paru i svi ih imamo 23 para ili 46 ukupno. Osim kada neko ima jedan hromozom više.

Kad je poželjno da nosimo različite čarape

Danas je dan osoba sa Daunovim sindromom. Danas se, simbolično, nose različite čarape kao ukazivanje na važnost prihvatanja različitosti. (Pročitajte i tekst Jelice Greganović Mesec se zove Sebastian)

Jutros sam Gali i Marti rekla da mogu slobodno da obuju različite čarape jer se danas nose. Dozvoljeno je! Još sam i bila euforična i čekala njihovo oduševljenje. Možete da zamislite koliko sam se razočarala kada sam dobila odgovor da ne žele da obuju. Gali je drugarica rekla da samo nenormalni nose različite čarape a Marta da ne voli kad nisu iste.

Martu nsam želela da  presiram da obuje različite. Nisam jer znam kako sam se osećala kad su mene terali da obujem dve iste.

Ali Galu sam i te kako htela da presiram da prestane da radi kako joj drugi kažu. A onda sam krenula da joj pričam o toj simbolici nošenja različitih čarapa na Dan osoba sa Daunovim sindromom. Krenula sa hromozomima. Ništa joj nije bilo jasno. Navela sam joj primer. Prvi put sam pomenula da Lara ima Daunov sindrom. Da bi me na kraju pitala: I po čemu je to ona različita od nas?

Zapitala sam se: kako to da se o nama sudi na osnovu boje čarapa i da nam se pripisuju etikete ludih što radimo malo drukčije? Moramo li svi da budemo isti da bismo bili prihvaćeni u društvu? Da li nekome zaista može da smeta to što ja imam jednu čarapu roze a drugu na štrafte? I da li sme nekome da zasmeta to što neko ima hromozom viška?

A onda sam prestala da se pitam i počela da spremam ručak. Jer, verovali ili ne, i ljudi u različitim čarapama nekad ogladne.