Polazak u školu: dece ili roditelja?

Letos sam pre 1. septembra htela da napišem tekst o polasku u prvi razred, o tome kako polazak u školu nije bauk. Ali onda je Kata Granata u svom tekstu napisala isto što bih i ja, i još više, pa više o pisanju o polasku u školu nisam ni mislila. U se i u svoje kljuse. Ne govorim drugima šta da rade i ne slušam šta mi govore. Jer imam mnogo drugarica i poznanica čija deca su školarci, i da sam im iole poverovala da je tako u školi kao što mi pričaju, momentalno bih se preselila na salaš i obrazovala svoju decu kod kuće. Srećom, pa sam mislila da može i drukčije da izgleda ta škola, pa je Gala postala đak prvak.

Povratak u školu

I evo tri meseca kasnije, svrbe me prsti. Ipak imam da kažem koju reč o kretanju u prvi razred. Ne zato što mislim da svi rade kako ne treba (jer Mama, ipak, zna najbolje), i ne zato da bih one koji misle drugačije od mene ubedila da sam ja u pravu (kao što oni pokušavaju da ubede mene), već zato što mislim da je roditeljima koji imaju isti stav kao ja potrebna podrška.

Da se ne osećaju kao da nisu dovoljno posvećeni detetovoj školi.

mame krecu opet u skolu
Foto: H. Michael Karshis

Da ih ne ubede da su nezainteresovani ako ne žele da se uključe u Vajber grupu.

Da ne pomisle da rade nešto pogrešno ako puste dete da ide u školu i da se samo snalazi.

Naime, imam nekoliko stvari koje su mi kost u grlu. I sve su u vezi sa petljanjem roditelja u detetovu školu. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv kad se roditelji petljaju u detetovu školu dokle god je to njihova stvar. A kad postaje moja stvar? Kada mi pričaju kako je učiteljica takva i takva (o tome drugom prilikom), kada mi savetuju da treba da učim sa Galom svakog dana i kada me ubeđuju kako su oni mali za tako mnogo domaćeg… Kada dobijam opaske da sam previše opuštena i da ne smem tako veliku stvar kao što je škola da prepustim slučaju!

Dete uči da bude đak

Dete kreće u školu. Da, dovoljno je zrelo za polazak u prvi razred. Procenio pedagog na testiranju da je dete dovoljno sposobno da krene u školu. Tamo je učiteljica, koja našu decu uči kako se ponaša u učionici, kako na času, upoznaje ih sa pravilima škole, uči ih gradivu koje je po planu i programu predviđeno za njihov uzrast. Dete kreće u školu i uči polako da bude đak.

Šta đak sve radi? Evo otprilike. Đak ima obavezu da ponese knjige i pribor u školu, da dođe u školu, bude u školi, gde prati nastavu i potom ode kući. Tamo mu je obaveza da uradi domaći zadatak. Svoj. Koji je zapamtio ili zapisao.

Šta bi mogao sam? Sve, ako živi baš blizu. Ako ne živi blizu, onda će mu biti potrebno da ga roditelj isprati do škole. Sve ostalo dete može samostalno. Svojim tempom.

Ako uspemo da mu dozvolimo!

Škola: detetova lična stvar

Evo i jednog sjajnog teksta u kom ruski psiholog Mihail Labkovski govori o tome kako je učenje detetova lična stvar. Nisam pročitala taj tekst pre nego što će Gala krenuti u školu, pa da sam pratila njegove savete. Ne, poslala mi moja Anka pre neki dan/nedelju i shvatila sam da u stvari radimo sve onako kako u tekstu piše, da ne kažem kako veliki Labkovski  zapoveda. To je tako lako, prosto pustiti dete da ide u školu i biti tu za njega kada mu zatrebate.

Razgovarala sam sa mnogima o tome. Tražila istomišljenike. Sa Perinom mamom Biljkom i Marijanom tetkom Sekom, s kojima volim da pričam o roditeljstvu jer se slažemo u vezi s većinom stvari. Sa Konstansom, drugaricom koju ću kasnije i citirati. Pitala sam i svoju učiteljicu o tome, pa je tako nastao i tekst Polazak u školu: šta kaže učiteljica, koji ćete uskoro moći da čitate. I pronašla sam podršku da se detetu ne treba previše mešati u školu, te je sada pružam vama, ako vam treba. Pa krenimo redom.

Pakovanje knjiga

Ok, većina dece ne zna da čita, pa tako ne znaju da pročitaju šta imaju od predmeta. Ali to ne znači da treba mi da im pakujemo knjige. Možemo im pomoći oko čitanja rasporeda, ali da dete bude to koje pakuje. Čak sam čula da u nekim školama imaju slikovito prikazan raspored časova, baš zato da bi deca od prvog dana znala raspored časova i sama pakovala knjige. I ne, nema potrebe da mu proveravate ranac i dodajete knjige koje je zaboravio. Šta je najgora stvar koja može da se dogodi? Da zaboravi knjigu. Zbog koje će možda sledeći put dvaput proveriti knjige i neće mu se više dešavati da nešto zaboravi.

A šta se dešava? Roditelji deci pakuju knjige. Možda misle da ne bi dete umelo, možda im je brže… stvarno ne znam. Ali rade to. I onda se dešava da učiteljica na času kaže da deca izvade svesku iz srpskog a da dete izvadi svesku iz muzičkog. I da učiteljica pita da li ima iz srpskog a da dete kaže da ne zna jer ga je mama spakovala. Stvarno mislim da je bolje da dete ponese slučajno svesku iz muzičkog umesto srpskog nego da mama pakuje dete i da ono ne zna iz čega mu je ta sveska.

Sedenje s detetom dok radi domaći
polazak u skolu
Foto: gronman

Mislim da nema osobe koja mi nije rekla da moram da sedim sa Galom dok bude radila domaći. Kada sam pitala zašto, odgovor je bio ili zato što je mala pa da je nadzirem, ili zato da bi stekla te zdrave navike da uči. Nijedno od toga mi nije imalo smisla. Toliko stvari radi sama a da ne sedim pored nje. Ne sedim kraj nje kada boji princeze, niti kada secka karton, niti kada se igra konjićima. Ali, ako je potrebno da joj dohvatim  neku igračku koja je previsoko, zove me. Razmišljam: isto tako će me zvati kada joj nešto ne bude bilo jasno iz domaćeg. Prosto kao pasulj.

Da sedim pored nje dok ona radi domaći liči mi na one momente da ona neće da radi domaći i onda joj ja pravim društvo jer joj je dosadno da ga radi i radi ga samo zato što joj sedim nad glavom. I dokle tako? Znam roditelje koji uče sa decom koja su šesti razred. Koji pišu deci sastave. Koji misle da njihova deca bez njih ne bi toliko bila uspešna u školi. Jer ako uče s njima a imaju pored petica i dve četvorke i jednu trojku, pa kako bi tek bilo da ne uče? Ne znam, ali ne znaju ni oni kako bi to izgledalo jer im nisu pružili šansu da uče bez njih.

Teranje deteta da radi domaći
decak nece da uci
Foto: mecometolearn

Oduvek mi je to bilo bezveze. Jer znamo koliko nam teško pada kada nešto radimo na silu. Nisam znala kako će to izgledati ako Gala ne bude htela da radi domaći. Nekako sam se nadala da će doći kući iz škole, malo se odmoriti pa sesti da skine tu obavezu s dnevnog reda. Naravno da nije bilo baš tako. Bilo je dana kada je govorila da će kasnije, i kasnije. Nema još toliko pojam o vremenu koliko joj je još sati ili minuta ostalo do spremanja za spavanje, da bi na kraju otišla da se kupa i u kadi shvatila da nije uradila domaći.

“Moram da uradim domaći”, insistirala je. Govorim joj ne mora da radi domaći, da je trebalo da ga uradi ranije i da mora u krevet, jer je devet a domaći se ne radi u devet. (Čak nam je i učiteljica rekla da njoj ne treba domaći zadatak koji je dete radilo u deset uveče, već joj treba odmorno dete koje može da se koncentriše na času.) Molila me je da je probudim ujutru pola sata pre škole da ga uradi. Okej, napravili smo izuzetak. Ujutru se probudila bez problema. Bila sam ponosna na nju što se ponela odgovorno.

Podsećanje deteta na domaći

Nakon toga sam umela da je malo češće podsećam da uradi domaći, upravo zato da ne bi došla noć a ona ga opet nije uradila, da bi u jednom trenutku rekla:

Moj đak prvak: “Ti mene samo teraš da radim domaći a meni se ne radi”.

Ja: “Ok, ne moraš da ga uradiš. Idi u školu bez domaćeg.”

MĐP: “Ne mogu, učiteljica će videti da nisam uradila. Moram da ga uradim”

I otišla je da ga uradi. Ne zato što sam je ja terala, nego zato što je znala da je to njena obaveza. A to je ono što sam od početka želela: da ona shvati da je to njena škola.

Proveravanje deteta

Oduševila sam se kad me je skoro zvala moja drugarica Mira i tražila Galu da je njen sin Aleksa, koji ide s njom u razred, nešto pita. Čujem Galu kako mu objašnjava šta imaju za domaći. Nekoliko dana kasnije, Gala me je zamolila da zovnem Miru da pita Aku šta imaju za domaći. Deca treba da jedno drugog pitaju šta imaju za domaći, ne mame. Jer mislim da nije toliko važno da se zadovolji forma da dete donese urađen zadatak koliko je važno da ono NAUČI da zapamti šta imaju za domaći.

polazak u skolu i ucenje
Foto: ND Strupler

Ali kad nam dete kaže da ima tu i tu stranu za domaći, a onda mi proverimo na Vajberu sa deset drugih mama da li su te stranice zaista u pitanju… I onda mu dodamo koju stranu samo zato što je to rekla njegova drugarica iz razreda koja važi za odgovornu… Verujem da će uskoro i samo dete misliti za sebe da nije sposobno da zapamti šta imaju za domaći ili da će prestati da uopšte pamti jer zna da ćemo mi znati šta treba da radi. Mislim da dete ima za domaći ono što je zapamtilo. I ono što misli da ima. Nebitno da li Teodora, Ana ili Miloš kažu da nemaju to ili nešto drugo.

Suma sumarum

Volela bih da Gala s radošću ide u školu. Da otkrije šta je zanima više a šta manje. Želela bih da je podstaknem da više uči ono što voli i da joj pomognem da razume ono što joj nije jasno. “Često deca kada nešto ne razumeju, teško da to žele da uče” (hvala, tetka Milena). Nemam ambicije da ima sve petice. (Niti sam sada, dok su opisne ocene u toku, smorena što u nekim kolonama u đačkoj knjižici stoji štiklirano da napreduje stalno, ali sporije). Imam ambiciju da zavoli učenje i da ne doživljava stres u vezi sa školom od prvog dana. Za znanje se nimalo ne brinem. Ono je danas toliko dostupno.

Moja drugarica Konstansa je tako jednostavno i lepo sročila: “Najmanje što će poneti iz osnovne škole su znanja. Kada znaš gde da nađeš izvore saznanja, ti si obrazovan. A kada znaš i kako da ih razumeš i upotrebiš, ti si genije!”

Time što je postala đak, njena uloga moje ćerke nije se promenila. I moja uloga njene majke ostala je ista. Neću da budem policajac. Ni učiteljica. Ni psiholog. Hoću da budem njena mama, koja je voli, bodri i veruje da ona to može sama.

PS  A i njen tata se sve slaže sa mnom.

 

5 thoughts on “Polazak u školu: dece ili roditelja?

  1. Jelena

    Mislila sam da sam luda sto ovako razmisljam. Hvala Boki

    • Mama Popins

      Jelena, drago mi je što ti je tekst pomogao da se osećaš “normalnije”, odnosno da čuješ da nas ima još koji tako razmišljamo 🙂

  2. Sonja

    Odlican i ohrabrujuci tekst. Ovo je sve sto mi treba za moje buduce djake prvake. Puno hvala!

    • Mama Popins

      Draga Sonja, hvala! Mnogo sam srećna što vam se dopada i što vas je ohrabrio da radite onako kako ste i mislili.

  3. Marija

    Odlican tekst i u potpunosti se slazem, ali nazalost ne mogu reci da se pridrzavam ovih saveta. Sta kad dete stvarno nece da radi domaci, a pri tom odbija i neke stvari koje su mu teske da radi na casu? A zatim se miri sa onim sto ne zna i zakljucuje da nikad nece nauciti. Ne znam, jos uvek trazim odgovor.
    Pozdrav,
    Marija

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *