Eh ti muževi!
Naši! Nečiji! Svačiji!
Različiti, a toliko isti, to smo već utvrdili u prvom delu, onom sa razbacivanjem čarapa po gajbi, nerazbacivanjem đubreta po kontejnerima, čekanjem da nešto urade…
A sada malo s onim unutrašnjim stvarima. Kako se ponašaju kad su nama u duši pobacane rasparane čarape, kad nam drugi sruče prljav veš po duši, kad smo u onim danima…
Ne znam odakle da krenem, toliko stvari mi je u glavi, bojim se da ću nešto zaboraviti, kao što može da se desi kad si po navici zaboravan a po ubeđenju uzbuđen, kao ja sada.
R kao razumevanje, ne rešavanje
Elem, prvo. Znate onaj momenat kad imate neku situaciju, sasvim običnu, ali vas nekako žulja i nervira. Pa mu spomenete, a on vam onako koncentrisano kaže kako da je REŠITE!
O da li je moguće? Ma da li se zeza sa mnom? Kao da ja ne znam da ne moram da idem ako mi se ne ide. I kao da JA ne znam šta treba da se radi kad se naiđe na problem. Čemu onda drama? Pa zato što ne kapiraju da ne treba da nam pomažu da nešto popravimo. Već samo da nas (sa)slušaju i saosećaju! Razumeju. Ćute. Da, ćutke nas zagrle i kažu da razumeju kako nam je kad kažemo da nam se ne ide na roditeljski. Naravno da ćemo otići. Naravno da nam ne treba ON da nam kaže da ne moramo i
demo kad nam se toliko ne ide. I naravno da moramo, pa roditeljski je za roditelje. Nas. Uglavnom.
Mislim da je to jedna od stvari koje me ponajviše živcira: što izigravaju naše spasioce. Kao da su nam potrebni heroji, u oklopu ili sa lukom i strelom, ne daj bože prinčevi na konjima da dođu i reše našu “teško rešivu” situaciju. Koju baj d vej naravno da možemo da rešimo, ali nećemo. Jer to smo mi. Volimo nekad da zakukamo kad nam se ne ide na pilates, pa da posle odemo. Da uzdahnemo kad vidimo neke čizme, ali to ne znači da treba da pravimo strategiju kako da dođemo do novaca da ih kupimo (a ako i hoćemo, umemo to i same, nismo mi džaba superžene!). Da se razderemo kako nam ide na živce šalteruša u Socijalnom a da ne dobijemo za uzvrat savet kako da se izborimo s tom mukicom.
Hoćemo razumevanje, ne rešavanje!
S kao slušanje, a ne Shta?
Kad smo kod razumevanja, znate onaj momenat kad ne zna o čemu govorite. Ne onaj kad vas gleda kao da bi da vas razume, ali ne ume, nego onaj drugi kad kao prvi put čuje.
“Otkud sad odjednom danas taj rođendan?
Kako ja da znam da će doći poštar i da je trebalo da ga sačekam?
Otkud sam znao da je trebalo da je odvedem na odbojku? Otkud?”
Nikad čuo!
Naravno da sam mu za rođus rekla još prošle subote, i da sam uredno tog jutra najavila da će poštar doći oko deset, i da sam deset minuta pre treninga rekla da ne zaboravi da odvede starije nam dete.
Da, da, znam da znate taj momenat kad se onako izbeči i stvarno šokira. Ne glumi! Stvarno ne laže! Ne izvlači se. Prosto ne zna! Nikad čuo. (a zamislite još kad bismo tiše pričale, kako nas često mole).
Nisam pametna, da li je do nezainteresovanosti ili nedostatka kapaciteta da primi toliko informacija u isto vreme. Ipak u tom momentu, i diše, i sedi ili stoji, i drži telefon, ili svira gitaru, pa otkud će sad još i da procesuira tu informaciju, da ne kažemo naredbu. Nikako naredbu, tu im se naročito mozak zabaguje.
Sad će ispasti kao da se pravim važna što sam žena, i kako pričam kako su debili. Ali ja samo iznosim svoje čuđenje: jer da li je realno da svi oni ne čuju sve nas? Ovako kreštave! Pa to je baš za čuđenje, morate priznati!
Govori sto puta, da te muž čuje, barem jednom!
Z kao Zaključivanje, ne Zamišljenost i slušanje Zapovesti
A sad ona faca ne kad se izbeči i šokira što prvi put čuje nešto što ste mu već rekli, nego spuštene oči i ramena uz rečenicu: nisi mi rekla! (Znate, znate na šta mislim)
Kao dete kom sve mora da se kaže.
Čoveče!
“Ali da si mi rekla, ja bih to uradio.” Aha! (Hajde ovde nakratko da se pravimo da stvarno radi ono što mu kažete! Naravno kad čuje!)
Ali, čoveče, to se podrazumeva! Misli! Zaključi!
“Rekla si da ćeš doći pre Galine škole i da je ti vodiš! I mi se opustili” (pa onda onaj smešak: ups, sad sam ukapirao da nema opuštanja)
I ja se zadržim na poslu, i ti je prosto ne odvedeš! Pa sjajno! Jer Zaključivanje nula, živela Zamišljenost. Neophodna je Zapovest (koju smo već zaključili da muževi nikako ne vole)
Šta Zaključiti a ne Zaplakati?!
M kao Muva koja je prelila čašu
A tek što ne znaju da čitaju između redova. Da čuju šta mi stvarno osećamo i mislimo, a ne šta im kažemo. Jeza jedna od toga koliko im je to teško da urade. Kad dođu s posla, pa pitaju kakav vam je bio dan, a vi s troje dece gajbi kez od uha do uha: super.. Umesto da vas zagrli za svaku njihovu svađu s kojom ste izašli na kraj, za ručak koji nije zagoreo, za to što ste uspeli da ih uspavate, piškite, piškite.. On kaže: jao blago tebi, meni katastrofa, baš gužva, jedva sam otišao na pauzu za ručak.
(A gde je sad onaj čovek što spasava?
Spava.)
Ne morate imati troje dece. Možete, kao jedna moja drugarica, imati jednu bebu. I biti ceo dan s njom u kući. I ne morate očekivati da vam čita misli, nego mu eksplicitno saopštiti da ubije muvu koja ceo dan leti po kući. A on vam kaže: jaoo pa mogla si i ti da je ubiješ.
Auuuu!!! Auuuu!!!
Zamišljam nas sve na stadionu kako vičemo. Sve mi zajedno koje znamo kako je kad nemaš vremena da ubiješ muvu.
Čitaj između redova! Ubij muvu!
PMS kao Pomeri Mi Se!
I sada onaj najsočniji deo!
SVi znaju za PMS. I oni mnogo učeni muževi, a i oni što nikad nisu išli u neke veće škole. Znači em PMS nije od juče, em je lepo medicinski objašnjeno da hormoni luduju i da nismo sve svoje.
Pa zašto onda ispada da je opravdanje za naše ludilo? Zašto se još pored sveg ludila nerviramo što nam je to kao izgovor? Što se vadimo na PMS…
Jednom mi je bila upućena rečenica (od NJEGA, jel): što bih ja voleo da imam PMS.
Ja umem da čitam između redova, pa čujem: pa da mogu da se ponašam kako hoću, da se derem kad mi dođe… I mislim se: Pomeri Mi Se!
PMS nije izgovor za ludilo. Nego stvarno ludilo.
Pravda za PMS!
A ja sad odoh da vežbam. Tako kaže ova cica iz preslatkog videa o ciklusu. Možda mi bude i lakše.
A ako mi i ne bude, uvek mogu da se razdernjam. Može mi se ovih dana.
A i možda i prečuje. Kao onomad. I kao sutra.
A vi? Da li vas čuju i razumeju, ili vas prečuju i nude pomoć kad pomoći nema?
Ponekad nastane rasprava koja preraste u svađu (obično oko gluposti). Ali vrhunac te rasprave je kad on kaže: “Što si ti nervozna?” U prevodu ja tu nisam ništa kriv samo si ti nadrndana. A ja bih onda vrištala: “Nisam ja nervozna konju, nego si me TI iznervirao!”
da, znam taj momenat kad ispadne da smo se posvađali što smo mi nervozne. a u stvari smo se iznervirale jer smo se posvađali… 🙂
To je onaj spisak stvari posle čega ja uvek kažem mužu “Ljubavi, radili smo test, znam da nisi glup”
🙂 hiihiihi. mislim da im je lakše da se naprave 🙂