Ne, neću kukati, ko onomad za Dan zaljubljenih, kako nisam dobila karanfil od muža za Dan žena. Neću se baviti ni temom kako današnji Osmi mart veze nema sa nekadašnjim. Neću se žaliti ni kako su sve mame dobile poklon od svoje dece za Osmi mart, samo ja nisam (jer, hvala bogu, sva deca koja idu u vrtić prave mamama čestitke). A neću evo čak ni spomenuti kako je svaki dan Dan žena a ne samo današnji.
Šta onda, kog vraga, hoću danas za Dan žena? Da naglas razmišljam: kako je uopšte uspevao da se desi Osmi mart dok nije bilo telefona, interneta i vajbera? Odnosno kako su mame uspevale da smisle šta će s decom napraviti bakama bez zanimljivih ideja sa nekog bloga? Ili kako im je pošlo za rukom da se bez vajbera organizuju s drugim mamama i nešto smisle za poklon vaspitačicama i učiteljicama?
Virtuelne pripreme za Osmi mart
Ne znam kako vi, ali ja svoje slobodno vreme poslednjih deset dana provodim na vajberu. Ne, ne kuckam porukice drugarima, niti šaljem slike onima što su otišli preko i divno im je pa neće nazad… Nego u nekoliko grupa na vajberu (tačnije šest, ali ko još danas broji na koliko četova je aktivan) učestvujem u obeležavanju Osmog marta. Nisam tačno beležila koliko sati sam pr
ovela prateći postove i pišući iste, ali mogla bih da nakupim dobar broj sati. Ne toliko dobar kao što bi mogle one koje su na sebe preuzele i prikupljanje novca i kupovinu poklona, ili aranžiranje cveća, ali dovoljan. Dovoljan da vam se diže kosa na glavi!
Iako je sve ove godine proteklo sjajno! Bez polemika, bunjenja, bezbroj predloga, i uzaludnih razgovora. Kao da je neko magičnim štapićem začarao sve mame koje su odjednom složno na sve rekle “da” i veselo stavile po smajlija posle svakog komentara. Sve su uredno učestvovale, uljudno pohvalile organizatora, svesne da to, ipak, zahteva dodatno angažovanje. PA zašto onda da mi se diže kosa na glavi?
Zato što treba sve to ispratiti. Pazite, u svakoj toj grupi ima 30 mama, svaka od njih je barem jednom nešto napisala. To je 160 180 poruka, ako uzmemo da je samo jednom svaka mama pisala, a nije. Znamo da mi žene volimo da pričamo, pardon kuckamo, i dodamo još pokoji komentar. A pošto su smajliji na vajberu toliko neodoljivi, onda dodamo i neku slatku sličicu i onda se onih 180 poruka pretvori u 560.
Poruke se, ipak, moraju ispratiti
Znam, reći ćete mi: zašto nisi mjutovala grupu? Neki dan i jesam, ali opet me je sačekalo 176 poruka koje nisam pročitala. A čitati se mora sve! Zašto? Jer postoji verovatnoća da propustiš vrlo važnu informaciju. Recimo, da se daje, ipak, 300 dinara a ne 200 (a nećeš da ispadneš cicija) za poklon. Ili da se prave neka srculenca umesto sunašca. Ili da se, ipak, ostavlja u ormarić sa kišobranom a ne cvetom, kao što je isprva bio plan. Dakle, svaki komentar je neophodno pročitati da bi sve proteklo po dogovoru (a dogovor kuću se danas na vajberu gradi).
Ono što je isto važno napomenuti jeste da je potrebna dobra koncentracija ako imate više dece da se ne bi dogodilo da se učiteljici plesa vaše dete pojavi sa cvetićem koje je bilo zamišljeno za vaspitačicu dok sva druga deca uredno u ruci drže srculenca. Lepo je biti originalan, ali i vrlo teško objasniti detetu zašto ne nosi isti poklončić kao ostala deca. Ili da s mlađom ćerkom napravite ono što je planirano u grupi za stariju ćerku, jer ste prevideli naziv grupe kad ste čitali predloge o poklonima. Dakle, prvo pažljivo pročitati o kojoj je grupi reč, a potom i sadržaj.
Bez stresa
Ove godine (što se ne može reći i za prošle), kao što rekoh, sve je prošlo u najboljem redu. Bez stresa, što je najvažnije. No, sigurna sam da je gomila vas doživela da se nervira što se sad poteže kupovina vaučera iz DM-a umesto iz Lilija. Ili što je na slici šolje slika cele grupe s Deda Mrazom kad je originalnije da se svako potpiše, pa da se to skenira. Ili zašto da se kupi saksijsko cveće kad je lepši buket crvenih ruža (a onda još neka kaže da je još bolje da se nađe orhideja). To je onaj momenat kad vam dođe da izgubite telefon i pravite se da niste ništa pročitali i izignorišete sve u vezi sa Osmim martom.
Kako sam ubila deci kreativnost
Kad smo juče (naravno da smo čekale poslednji čas) konačno počele da pravimo srculenca za divne žene koje pevaju, plešu i glume s našom decom na Iskricama, rekla sam Gali i Marti da naprave i za bake ista srca.
– A je l’ možemo bakama nešto drugo? – pitala je Gala posle trećeg napravljenog srca.
– Ne može! Pravimo svima isto – odlučno sam je ućutkala. Da mama ne pobrka, mislim se, ali ćutim jer ne bih da delujem haotično deci.
Sjajno! Ubijam im kreativnost jer nemamo dovoljno vremena i materijala (i živaca). Ali nisam sebe mnogo kritikovala jer prosto nisam stigla od čitanja pristiglih poruka. Kapiram smanjiće se broj kako se realizacija plana bliži kraju.
Vraga! I evo sada dok kuckam, stiglo mi je 30-ak poruka (od toga sam i ja pustila četiri). Negde da su uručeni pokloni vaspitačicama, negde da su i druge devojčice napravile srculenca i mame su se pohvalile (takođe!), negde se pojavljuje i radionica pre nastupa na Sajmu (naravno da idemo)… Nastupi, pokloni, davanje, primanje, postovi na blogovima, objava u grupama na FB koja (ni)je (ni)šta dobila od muža…. Osmi mart! Osmi mart! Pući će mi glava!
I da sad ne ispadnem potpuna hejterka!
Nostalgija za predvajberskim Osmim martom
Divno je što želimo da poklonimo nekom nešto nekim povodom. Još divnije što decu učimo da izdvoje vreme i potrude se da nekom nešto naprave. I zaista jeste sjajno što postoji taj vajber! Da ne moramo da čitamo misli jedna drugoj i nalazimo se po ćoškovima vrtića, nego napiše ko šta hoće i svi to vide na istom mestu.
Ali! Ne mogu da u ovim trenucima ne poželim da budem mama iz osamdesetih koja je čula od komšinice ispred škole koliko treba za poklon učiteljici, koja je sa detetom sela i napravila čestitku za vaspitačicu. Onako ne znajući šta druga deca prave i dopuštajući joj da napravi šta hoće. I uz to napravila u tišini (bez iritantnog toing) valjan ručak za porodicu. Evo mi već danima jedemo testo sa sirom i paradajz čorbu. Jer ne stigoh od vajberskog Osmog marta ništa lepše da spremim.
A vi, jedete li nešto ovih dana?