Još jedan Exit… Iliti Kako (ni)smo matori

Ne znam kako vi, ali ja živim, živim, pa Exit. U smislu: vreme leti

Evo ga još jedan na koji nisam otišla.

Sretnem drugaricu pre neki dan i pita me da li idem na Exit.

“Ma kakvi”, ali onako sam odgovorila kao da se podrazumeva.

“Ni ja.”

“Ma bez veze su izvođači. Ne znam stvarno koga bih slušala a da već nisam”, odgovaram joj.

U petak sam srela starog drugara, drugaricinog bivšeg s kojim smo izlazile “u mladosti” Pitam ga kako je pošto je izgledao jako loše.

“Jako sam loše”, potvrdio je dodajući da je došao u pet sa Exita. Ne bi, kaže, ni išao, nego je dobio kartu za sve dane, pa da ne propadne. Ali danas da ide, nema šanse. Možda sutra. Ako se oporavi.

“Ma da, obavezno danas da preskočiš ako misliš sutra da ideš. Ne možemo mi više tako da ludujemo kao pre”, izgovaram onako kao da imam u najmanju ruku 50 a ne 36. I kao da me inače ne nerviraju te rečenice tipa “matori smo”.

I posle idem i mislim se: ma da li je moguće? Da li je stvarno do tih godina i da nemamo kapacitet da izguramo jedan muzički festival od četiri dana? Ili je do nečeg drugog?

Kako je sve počelo

Pre 18 godina imala sam 18 godina i išla na Nulti Exit. Tad je bio s ove strane Dunava, i bio je fantastičan između ostalog zato što je dugo trajao. Nismo mi nešto ni znali kad je počinjao i kad će se završiti, ali smo znali da su svirke bile svaki čas i da bi velika šteta bilo da ih preskočimo.

Sledeće godine održao se prvi “pravi” Exit. Devet dana apsolutnog destruktivizma hedonizma. Prvo slušaš omiljene grupe a onda odeš na Rege stejdž da čekaš jutro. Odeš kući oko devet i spavaš do pet, a onda žuriš da stigneš na neki cert u osam. Nije to bilo kao da ciljaš da stigneš na neki bend, već da stigneš što pre gore, da nešto ne propustiš. Sve gore bilo je sjajno. Masa veselih pijanih ljudi uživa.

A kad prođe devet dana, padneš u depresiju što Exit ne traje 100 dana, ili barem još devet.

I tako i sledeće godine ludilo, i sledeće. Pa se nerviraš što su skratili na četiri dana.

Onda kreneš da se praviš važan kako nijedan nisi propustio. Pa da već i zameraš kako su mogli mnogo bolja imena da dovedu. Ali se IPAK penješ i preskačeš zidine jer nemaš lovu za kartu. A MOOORAŠ da budeš tamo.

Videla token nisam

Onda dolaze godine kada više ne moram da budem tamo. Malo sam da tako kažem neka preča posla. Pa je bilo ljubav i ohridovanje umesto zezanje i egzitašenje.

Onda malo trudna pa ne idem na sve dane, ali na Fejt nou mor moram. Kad se koncert se završio, neki klinci se guraju, prosipaju pivo po meni. Ja ih gledam: šta im je? Idu mi na živce. Jedva čekam da otpalim, ali sam gladna. Odlazimo Adamović i ja na kinesku klopu pa lagano kućici. To što nisam htela da sačekam jutro na Rege stejdžu pripisivala sam svojim hormonima.

Sledeće godine patnja. Jer: Gala ima šest meseci. Patnja jer: Palp! Portished! Samo sam se mislila: neka proba jednog dana da mi nešto prebacuje kakva sam mama! Samo neka proba.

Godinu dana kasnije: ne ide mi se. Koga da slušam a da već nisam?

Narednih godina isto.

Izuzetak umesto završetak

Pre tri: dobijam narukvicu. Vrištim od sreće jer maltene uopšte nisam izlazila tih meseci (godina). Nek idem i sama. Ali spontano se nalazim sa Adamovim drugarom. Pijemo ‘ladno pivo đuskamo na onom stejdžu što puštaju salsu dok čekamo Hladno pivo, koje nastupa tek posle pet.  Vraćam se kući u sedam i razmišljam: koliko je predivno dočekati jutro na Tvrđavi slušajući Pitala si me. Obećavam sebi da ću ubuduće barem jedan dan od četiri otići.

Pre tri: ne ispunjavam obećanje.

Pre dve: takođe.

Prošle godine dan pre Exita išla na Kilerse (kad neko ti možda ne kupi ništa za dan zaljubljenih, ali zna šta da ti kupi za rođus).

Prošlih dana dana? Jok. Doduše da sam znala da je Detur svirao, verovatno bih išla, makar išla da plešem sama.

I ne volim da mislim da sam sad omatorila i da zato sedim i pišem tekst umesto da mrdam guzicom na Đavi.

I ne volim da mislim da sam stipsa i da ne bih da dajem novce za Exit (jer fakat je da bih verovatno i ja, kao i Lacika, išla da mi neko da kartu za dž!).

I ne volim da mislim da sam sad odrasla a da tamo idu klinci da se drogiraju, skaču i polivaju se pivom.

Volim da mislim da imam i dovoljno energije i kapaciteta da idem četiri dana na Exit, ali da mi se ne ide.

Jer nemam lajtmotiv.

Potrebno mi je nešto da me inspiriše da se popnem. Neko koga baš volim. Kao Kjur zbog kog sam se onomad truckala do Budimpešte. Ili Novej vag zbog kog sam onomad išla u Bg. Ili Zoster zbog kog sam za vikend bila u Beogradu (znam, bili su pre kojiu godinu na Exitu, ali ih tad nisam slušala).

Volim da mislim da sam i dalje nekako mlada. Da ne kažem mala.

Tako mala, a već ume da preskače Exit, rekao bi Harms.

A vi, preskačete li ili se penjete?