Letovanje bez dece: Mamička kod drugarice na moru

Ovo je treća u nizu priča o Mamički. Ima toliko priča o deci koja su u raznoraznim situacijama: od Hajdi koja je te kod dede na planini, te na moru, preko Kaće koja čas ide kod zubara, čas je dobila sestru, čas brata, do Milice čiji su se roditelji posvađali ali to ne znači da je ne vole… (ne mogu a da se ne zapitam zašto 90 odsto tih naslova nosi žensko ime, no o tome drugom prilikom) Dakle, sve su to mnogo slatke i poučne pričice namenjene deci da lakše prebrode neku situaciju ili da im približe i dočaraju kako da se najbolje snađu u nekoj sitauciji. A pošto smo mi valjda velike (mislim na nas, mame), ljudi očito misle da za nas tako nešto nije potrebno. Te stoga ne nalazimo nikakve priče ili ne daj bože slikovnice “Mama (i tata) na Zlatiboru”, “Mama u bolnici”, Mama u izlasku

No, rešila sam da ispravim tu nepravdu, te se malo pozabavim time, kao mama koja se u toj situaciji našla ili kojoj je druga mama šapnula šta ju je snašlo, ili koja je upotrebila maštu i zamislila kako bi to bilo kad bi bilo…

Mamička ume jako lako da uđe u taj neki film da ne kažem mod da radi sve za svoju decu ili barem sve sa svojom decom. To je sasvim okej, dokle god to mamičku ne frustrira. Dokle god joj ne treba odmor od dece, muža, svakodnevice.

Napomena: Ako ste u fazonu “naopako da mi treba odmor od rođene dece”, možda da pročitate tekst o virtuelnom moralisanju mama) Ako ste mama koja ima malu bebu i još ne može da je ostavi, strpite se još malo. Ako ste mama čija su deca dovoljno porasla i kojoj je potreban vetar u leđa da nekuda otpali sama: ovo je pravi tekst za vas!

Ja sam dugo bila mama koja se nije odvajala od dece. Kad kažem dugo, mislim na oko tri godine. Kad kažem odvajanje, mislim na to da nismo zajedno spavale. I kad kažem dece, mislim na Martu. Jer je Gala samoinicijativno želela da se odvaja već sa godinu i po, i ja sam je, naravno, pustila.

O tome kako mi je bilo potrebno da se malo odmorim od dece, da ne kažem pobegnem, pisala sam u tekstu Mamička na produženom vikendu (bez dece).  I nisam ni sanjala da ću u skorije vreme otići na letovanje SAMA!

dve devojke gledaju moreNaime, to je ispalo sasvim slučajno. Želela sam da idemo porodično na more, u Malagu, gde već godinama živi jedna od mojih najboljih drugarica. Prethodnih godina bilo je preskupo odleteti do tamo, međutim ove godine našla sam vrlo neverovatno povoljne karte iz Budimpešte i radosno sam svima (deci, Ivani, Adamu) objavila vest da krajem juna idemo u Španiju. Međutim, kada je mala Bojanica posle nekoliko dana kliknula da plati, ispalo je ČETIRI puta skuplje. Jer, nećete verovati, iako ste ukucali da putuju četiri osobe, oni vam pokažu cenu samo jedne povratne karte.

I tako su četiri neverovatno jeftine karte postale jedna onako ne skupa ali ne ni jeftina karta a naivna Bojanica srušila je kulu od karata koju smo tako lepo slagali nekoliko dana, čitaj: toliko se radovali i maštali (a devojčice su čak uspele nekoliko puta da se posvađaju koja će sedeti do prozora u avionu)

Na šta je meni moj Adamović predložio – pazite sad – da odem SAMA i posetim drugaricu. (Znam, imam fantastičnog muža!)

Na šta su Gala i Marta negodovale što se ipak neće voziti avionom i što idem bez njih (Znam, imam razmaženu i sebičnu decu!)

Na šta sam ja doslovno počela da skačem od sreće jer ne mogu da verujem da ću stvarno ići SAMA. Na more. Kod najbolje drugarice. Sa najboljim drugom (Znam, jako me je usralo!)

joga na plazi
V. i ja radimo jogu na plazi

Toliko mi je bilo nestvarno što idem da sam kontala da nešto mora krenuti naopako. Znate ona uverenja koja su nam ostala kad smo bili mali: nemoj previše da se raduješ – plakaćeš. I da ne nabrajam. Samo sam čekala kada će Marta dobiti napad slepog creva (srećom, Gala već nema slepo crevo, pa mi smanjuje šansu da nešto krene naopako). Ili da Gala dobije neku upalu uha (srećom, uši ima, ali one povećavaju šansu da dobije upalu istih).

Ali, zamislite, ništa se nije od toga desilo. I ja sam otišla.

Reakcije na moj put bile su razne: od toga da mi druge mame zavide i oduševljene su što sam se osmelila da idem sama, preko komentara da je to sjajno “ali ja to nikad ne bih mogla”, do pitanja šta mi muž kaže na to što idem sama. Da. A onda šok što me je on pogurao da odem.

No, ono što mi je na umu, a sad i na ovom virtuelnom drumu jeste pitanje: kako je moguće da me muž više podržava od sebe same? Kako je moguće da mi je potrebno da me neko pogura da za sebe učinim tako nešto dražesno?

Okej, ja imam nekog ko me je pogurao da uradim nešto za sebe, ali šta da nije? I šta je sa mamičkama koje nemaju? Šta je sa onima koje skupe hrabrost (i novce) i hoće, a nailaze na osudu: da je previše sebična, da se glupira jer hoće bez njega i dece da ide…

Okej, nemaju sve mame potrebu da budu malo same, niti je svačija guzica željna puta kao moja, ali šta kada imaju i šta kada im guzica jeste željna puta? Da li treba ignorisati svoje snove i želje ili se treba boriti?

Vrlo je jasno: šta biste želeli svom detetu? Šta biste mu rekli? Idi, živi, uživaj, budi slobodan! Ili: sedi gde si, tako je – kako je, u životu se mora i žrtvovati, sve ima svoju cenu… Malo sam sad krenula da filozofiram, ali znate šta hoću da kažem!

Moja mama je sve radila za nas. Ne sećam se da je išta činila lepo samo za sebe. Nije znala bolje od toga. Ja sam pametnica na vreme skapirala da sam poprimila njen model ponašanja i želim to da menjam. Ne želim da rastu uz mamu koja sve čini za njih i sa njima. Želim da činim stvari za sebe. I to me ne čini sebičnom. To me čini dobrim primerom nekoga ko se brine o sebi (ne ide Bojanica džabe u Mama klub, tamo je svašta naučila o tome kako da se samoneguje).

Marta mi je dan pred put rekla da ne želi da idem jer ću joj jako faliti. Rekla sam joj da će i ona meni nedostajati, a potom je podsetila na to kako je i ona išla na ekskurziju sa drugarima. I da treba da budemo srećne i kad nismo zajedno. Da želim da uživam sa svojim prijateljima. Kao i da je u redu što hoću da radim za sebe nešto što nema veze sa njima.

Da li sam se odmorila? OOO da. Ne bih ni mogla ovako kratko da prepričam kako mi je bilo (slike govore više od reči). Reći ću samo nekoliko stvari.

Šetala sam ulicom a da se nikom ne jede sladoled.

Čitala sam knjigu na plaži a da se nikom ne kaki.

Okej, mom drugu Vladi se sve to radilo, ali nije me terao da mu kupim sladoled i vodim u ve-ce, iliti aseo, kako to Španci slatko kažu.

letovanje bez deceU principu mi je najviše značilo to što ni o čemu nisam mislila.

Ni o kome nisam brinula.

Nikuda nisam žurila,

i u telefon nisam zurila.

Preporodila sam se.

Pet dana potpunog zena.

I sad sam potpuno opuštena žena.

Pošto sam počela da bacam rime, jasno vam je koliko ima sati.

 

A vi, da li potajno sanjate o begu ili snove pretvarate u stvarnost?

 

 

 

 

12 thoughts on “Letovanje bez dece: Mamička kod drugarice na moru

  1. Milica

    Da li sanjam o begu?! Svaki dan! I desice se. Radim na tome da se desi ☺️ A drago mi je sto si uradila ovo za sebe. Zasluzila si.

    • Mama Popins

      Hvala ti! I jedva čekam da čujem kako si otpalila. Da spavaš i spavaš i odmaraš 🙂

  2. Valerija

    Sećaš se kad sam ja pre dve godine otpalila (ista meta, isto odstojanje) ma 9 (devet) dana, a muž koji me pogurao da odem ostao sa 3 (troje dece) za Uskrs i Prvi maj? Hehe, te face je trebalo da vidiš! Odjednom je ispao žrtva-heroj u očima drugih, kao svaka mu čast, jadan on, pa kako će on sa troje dece, pa ko će da kuva… I svi preživeli. Niko nije umro od gladi, ni dobio šugu, ni umro od tuge za majkom. I fino sam uvela “mamin majski odmor”. Sledeće god otišla 5 (pet) dana u Berlin. Neverovatno kako pet solo dana puni mamine baterije na godinu dana. ❤☀

    • Mama Popins

      E tooo!!! i naravno da se sećam tvog odlaska u Španiju, ali sam Berlin propustila. Vidiš, mogla bih i ja majski odmor, tu sebe za rođus častim 🙂

  3. Ma bravo! Ja planiram (ne smem da napisem godinama) ali nikako da realizujem, i samostalno, a da ne spominjem da kada smo mogli nikako nismo uspeli da organizujemo samo nas dvoje negde pa makar na vikend… a sve je to potrebno i tako ok raditi, kakve osude kakve gluposti… to je punjenje baterija. A prvu doyvolu treba dati sama sebi.

    • Mama Popins

      Jovana, verujem. A mislim da je lakše da organizuješ samo za sebe put jer ne moraš da tražiš nekoga za čuvanje dece, već ostaju s tatom 🙂 javi i piši kad skokneš nekud solo 🙂

  4. Goldie

    Tako je ženo, svima ti treba a mamičkama pogotovo.

    • Mama Popins

      🙂

  5. Isi

    Mama bebe od 6 meseci, uvodimo hranu , moram da se vracam na posao i jos malo nema vise dojenja. A muz divni predivni kaze aj ti kad zavrsimo sve(predje bejb na hranu i ne sisa vise) odes negde 3 dana ostavis nas malo same a i tebi ce prijati 😃 mislim da mi to vise znaci nego da je rekao ajmo negde svi zajedno na vikend 😂 nema tu laznog moralisanja, ko se takvom putovanju ne bi obradovao??!! 😁

    • Mama Popins

      Baš to: ko se tome ne bi obradovao. I blago nama s takvim muževima 🙂 srećan put!

  6. Draganica

    Bojanice, sjajan si primer i sjajan tekst. Ja nikud ne idem sama; niti tražim da idem, niti me ko gura, nažalost.

    • Mama Popins

      Zao mi je sto te niko ne gura. A sigurna sam da, ako budes zelela da otpalis nekud sama, da ces to i uraditi. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *